Pobuna iz džepa 1Foto: FoNet /Aleksandar Barda

Iako lično svedočim, jer sam bio tamo, da je 6. oktobra 2000. u ranim jutarnjim časovima u Srbiji „osvanuo Šesti oktobar“, preko dve decenije kasnije mnogi i dalje veruju da tog Šestog oktobra nikada nije bilo, i da silni naši problemi dolaze baš otuda.

A da ga je bilo, tog Šestog oktobra, onda ne bi bilo mnogo čega od ovoga što jeste, a pogotovo ne bi bilo Vučića – šta god da je taj Vučić zapravo.

Lamentiranje nad „nedogođenim Šestim oktobrom“ jedno je od najantipatičnijih opštih mesta one gunđave malograđanske „a zašto sam ja šetao“ potkulture koja nam je, mnogo više nego tobože nedogođeni Šesti oktobar, donela tog Vučića, ali nije taj lanjski sneg ono što me danas zanima.

Mnogo mi je važniji jedan budući Šesti oktobar, onaj koji po svoj prilici zaista nikada neće osvanuti.

Ovaj čudni, iznuđeni i nevoljeni referendum, za koji malo ko ume da sebi i drugima objasni čemu je služio i kako se prema njemu valjalo postaviti, doneo nam je rezultat koji smo odlučili da tumačimo onako kako nam najviše prija: da je „režim“ ozbiljno i nepovratno načet, za početak u velikim gradovima.

To je možda tako, a možda i nije, ali sve i da nije, ako nije sad, biće neki drugi put.

Čak ni takav inovator kao Vučić, taj Tesla s tamne strane spektra, taj veliki derasvetljivač sveta, ipak nije mogao da izumi sveću koja će goreti do zore, samo za njegove potrebe.

Ovo znači da će i Vučiću kad-tad osvanuti neki Peti oktobar, u kojem će on nastupiti u ulozi Slobodana Miloševića; sve druge uloge su već zauzete, a i nisu za njega, nema taj profil.

Ali, šta ćemo sa Šestim?

Evo kako su sa izvornim Miloševićem stajale stvari.

Šestog oktobra ujutru on više nije imao ni Politiku ni Novosti, ni RTS, pa čak ni Pink.

Nije imao ni tabloide, jer se nije dosetio da ih napravi.

Nije imao, zapravo, čak ni ono što, doduše, još ni nova vlast nije imala: mehanizme represije, odano činovništvo ili bilo šta drugo osim nekoliko hiljada nesrećnih staraca voljnih da uzaman mlate kišobranima po Dedinju.

Da nije bilo tako, ne bi Milošević samo četiri meseca kasnije završio u zatvoru, a osam meseci kasnije u Hagu.

Milošević je, dakle, najkasnije Šestog oktobra ujutru znao da mu je osvanuo Šesti oktobar.

A kako stoji stvar s Vučićem?

Dok se Srbija bavila Rio Tintom i Novakom Đokovićem, izvesna braća iz, recimo, Smedereva, u blaženoj tišini su kupila većinski udeo u „Politici“.

To su ona ista braća koja odranije imaju vlasnički paket u Novostima, i od tada Novosti – ni do tada poznate po finoći – pod uredničkom palicom uglednog Vučele proizvode toksične materije od kojih bi i Informer ili Alo zazirali.

Razumemo se valjda: nisu tu bitna ta braća iz Smedereva, ili odakle već.

Nego braća sa Novog Beograda, od kojih jedan trenutno vrši dužnost vlasnika Srbije, i namerava da nastavi da vrši tu dužnost i ako nekada bude bar privremeno oteran sa političkih funkcija.

To je ono što Milošević, kao bornirani komunista starog kova, nikada nije shvatio, ili nije mario da shvati: možeš politički kontrolisati ono što je svačije i ničije samo dok i sam imaš kontrolu nad svim.

Nakon toga, kontrolišeš samo ono što je tvoje. Ako nemaš ono što je tvoje, zapravo nemaš ništa.

I šta mislite, hoće li se takva Politika i takve Novosti, takav Pink i mnogi drugi, koliko Šestog oktobra ujutru ponašati prema Vučiću kao onomad prema Miloševiću, tvrdeći da tog čoveka nikada nisu ni poznavali, a kamoli s njim sadili tikve, koje su im dugo raskošno cvetale?

Ili će ostati njegovo oruđe kontrole nad dominantnim medijskim narativima, a samim tim i nad društvom?

I nije ovako samo sa medijima.

Nisu li ovi koje nazivamo zbirnim imenom „Vučić“ u ovih deset godina budzašto kupili Srbiju, mada se mi, građani, ne sećamo da smo bilo šta oglasili za prodaju?

Zato bi se lako moglo desiti da tom Vučiću, pojedinačnom i kolektivnom, Šesti oktobar zaista nikada ne osvane, nego da mirno sačekaju da se Peti oktobar koji će ih na neko vreme skloniti u zavetrinu njihovih miliona i kontrolnih paketa nad svim i svačim lepo zaglavi u vlastitoj jalovosti, a onda da se vrate kao spasioci.

Pa da im sa vrha beogradskog Krastavca zablješti parola: „Beogradska vila kliče, oprosti nam, Predsedniče.“ Vučić će se onda melanholično nakliberiti i reći „Nema veze, deco, opraštam vam, svi ste vi ionako moji, u mom ste džepu, gde ćete zauvek i ostati.“

Ili?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.