Vostani Serbije!
(Ćuta)

Proleće: (hrče)

Mati: (nežno) Budi se, čedo mamino, sunašce je već odskočilo…

Proleće: (milo se meškolji) Mmmmm… Pusti me još malo…

Mati: (nujno, kako to samo mati ume) Budi se, snago materina, dužnost te zove – već treći dan svi čekaju da smenu svoju preuzmeš.

Proleće: (proteže se) Još samo pet minuta…

Mati: (uporno a ipak tako blago) Ustani, ‘rano, dosta si sanjao, ustani da vidiš šta se događa…

Proleće: (prdi) Koliko je sati?

Narodni poslanik

Mati: (brižno gleda u nebo) Kasno je, srećo materina, svi su već na zaletištu za Skok u budućnost…

Proleće: (žmiri na jedno pa na drugo oko) Šta ima za doručak?

Mati: (puna srca) Ima, dušo materina, šta ti duša ište! I smoka i prismoka. I kelerabe iz Jovanjice, i jaja iz Male Krsne, i pečenja iz Pambukovice, i kol’ko hoćeš ruske salate… Nema šta nema!

Proleće: (zeva, okreće se na drugu stranu) Mmmm, još samo malkice…

Mati: (uzdiše) Hajde, oko mamino, ustani da vidiš čuda neviđena. Da vidiš i tigra privrednoga, i Generalštaba zetovoga, i Oskara svemoćnoga… I koga tri dana biraše…

Proleće: (hrče) Hrrr-hrrr-hrrr…

Mati: (puna razumevanja kao mati svaka) Zaspao… Opet… Kao anđeo… Kao jagnje… Kao Srbija…