A bilo nam je bilo nam je lepo…
(Traditional)
ŠTEF
Kaj da se dela? Ovaj povjesni upit onog ruskog barbarogenija Tschernischevskog mene se uopće ne tiče – fućkam ja na te svjetske teme, dapače, povjesti mi je preko glave. Mene interesira kaj ću ja delat! Tvornica u kojoj sam bil strojar na glasu, samoupravljač i zamjenik predsjednika radničkog savjeta, u kojoj sam, kužiš, bil nekakav čimbenik, e ta tvornica sada je poduzeće za promet starim željezom, a ja sam na cesti kao tehnološki višak. Iz te «moje» tvornice sam svojedobno na sve Francekove mitinge išal, sa ostalim kolegama-domoljubima klical sam neovisnoj domaji i moram priznat krasno nam je bilo: niš nismo delali, vozili su nas kud treba, posle mitinga gemištek, jetrice, pjesma… Iz te «moje» tvornice i u Domovinski rat sam krenul, kao dragovoljac, sa ostalima…
Projdoše godine kak spužvom obrisane… I, kaj sad? Kaj ćeš sad gospon rezervni satnik Stjepan Mihalčić? Živjet od veteranskog milodara iz Udruge? Gulit krtolu a grah samo za blagdane? Nosit rabljene veste? Tjedan za tjednom prosvjedovati pred nekakvim nadleštvom? A obitelj? Kaj ćeš s obitelji? Kaj će Barica kuhat? Juhu od krtole? Od čega ćeš Kreši i Moniki postole kupit da sa ostalim fejsbukima na Trgu izbore ono što ti nisi? Da se izbore i za oca…
E moj Štef… Kaj si ti, s tisućama drugih, dočekal? Gospodarstvo je otišlo k vragu, ćudoređe je otišlo k vragu, sve je otišlo k vragu… I ti si otišel tamo. Nisi više natjecatelj, nisi ni umirovljenik… No, kaj si ti onda? Oporba? Oporba čemu? Skini si krinku, moj Štefek, pogledaj si se u zrcalo: ti si niš! Unatoč svemu ili upravo zbog sveg…
I, tijekom ovog travnja, sjeti se ponekad onih bezbrižnih vojničkih dana u Čačku 1975… Sjeti se Janeza, Miraša, Trpka, Šaćira, Žive, Avde, Šimeta… I Milorada. Generacije…
MILORAD
Šta da se radi? E, baš me zabole za ovo istorijsko pitanje brata našego Černiševskog, jebe mi se za sve te nekakve globalne teme i probleme, čak štaviše, istorije mi je pun kufer. Mene, bre, zanima šta ja da radim? Fabrika u kojoj sam bio majstor, samoupravljač i zamenik predsednika radničkog saveta, u kojoj sam, razumeš ti mene, bio neko mudo, e ta fabrika otišla je u staro gvožđe, a ja na ulicu kao tehnološki višak. Iz te «moje» fabrike sam, onda, i na Gazimestan otišao, i, posle, na nosanje svetih moštiju, i na Ušće, i na sve antibirokratske mitinge. Jebiga, nije nam bilo loše: ne ideš na posao, vozikaju te tamo-amo, dernjaš se malo, onda – pivo, ćevapi, kolce… A posle me mobilisali i poslali u rat u kojem nismo učestvovali…
Dok dlanom-o-dlan, prođoše godine… I, šta sad? Šta ćeš, koji moj, sad, rezervni kapetane Milorade Jankoviću? Da tavoriš od državne milostinje? Da guliš proju a pasulj za Uskrs? Da sa ostalima lelečeš ispred Vlade iz dana u dan, iz nedelje u nedelju? Da cvikaš prste? A porodica? Šta ćeš sa ženom i decom? Šta Verka da turi u lonac? Kako da se odvežeš deci za Očeve?
E moj Milorade… Šta si, bre, dočekao? Fabriku ti zakatančili, država pukla ko bas, moral na nuli, nigde para… Sve otišlo u dilindarac… I ti si otišao u dilindarac… Nisi više u igri, a ni za penziju nemaš staža. Pa koj si ti moj onda? Opozicija? Naprednjak? Trt!
Skini mrenu s očiju, crni Milorade, pogledaj se u ogledalo: ti si, bre, nula! Eto šta si ti… Zbog svega i uprkos svemu…
A ovih aprilskih dana, sedni pod lipu u avliji i prizovi u sećanje one prolećne dane u čačanskoj kasarni 1975… Kada si bio mlad, kad je pred tobom bio život, kad si mogao da biraš… Kada si delio i dobro i zlo sa Šaćirom, Trpkom, Janezom, Avdom, Mirašom, Šimetom, Živom… I Štefom… Sedi, Milorade, i sećaj se… Ionako nemaš šta da radiš…
Nastaviće se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
