Rođeni u YU 3

AVDO

Sjedim u ćenifi i mislim… Vako ja, vako ćetir zunzare, ama jedna nako, izdvaja se. Sjedim i mislim o njojzi i o sebi kad smo već tu, dumam kako smo slićni: ona mimo svijeta, ja mimo svega… Za njeno stradanje ne znam, ali mene istjeralo na ulcu – ej, poslije dvajes godina na istom radnom mjestu u istoj fabrici. Vele: tehnološki višak. Ja zar tehnološki višak, ja, Avludin Avdo Mulahasanović, preser što ga neima, samoupravljač, nekadašnji akcijaš, dvaput udarnik, član, delegat na Posljednjem kongresu, golubar…? Vele: tranzicija. Jebla ih tranzicija, kud ću, bolan, ja sad? Kud sa Zehrom, Sajom, Mavludinom, Bahrijom, Eminom, Nusretom, Zijom, Senom, Kasimom, Ćanom? Eh, đe su ona vremena kad sam znao samo za jarane iz JNA: Janeza, Miraša, Štefa, Milorada, Šaćira, Trpka, Šimeta, Živu…

Ustajem i krećem iz ćenife nikud… Moja nova jaranica, zunzara, ostaje… Bujrum…

ŽIVA

Ta šta se ima tu divaniti, došlo takvo nekakvo vreme da pošten čovek ne može živeti nikako od svojih deset prstiju. Evo ja, na primer… Skoro trideset godina sam radio u ovom našem PIK-u, a onda ga pazario neki što nije ni iz Banata pa nas sve najurio ko kere. Prvo sam se zdravo jedio, a posle došla zima pa se odjedim i odem kod Pište na hurke. Sa Melom sam išao, ona se lepo slaže s Pištinom Esterom, i deca nam druguju…

Ali drugo sam nešto hteo kasti… To kako su nas, pošteni svet, paore, s glavnog šora skrajnuli, u jendeke oterali, a njima, ovim novima što nisu ni iz Banata, ostali svi naši šorovi da se baškare. E, to nije pravo. Jer, šta bi sad ja, Živa Gajin, šta bismo i ja i Mela i deca da nije Melinog ćaće s četir lanca zemlje i svim onim mangulicama?

Pišta kaže: sudbina, Živa-baći, sudbina… Ipak, meni u ovu moju paorsku glavu nikako ne ide zašto baš mene da zapadne ovakva sudbina, a ovima što nisu ni iz Banata onakva… Ne znam kakva je sudbina zadesila moje drugare iz vojske, Štefa, Janeza, Miraša, Trpka, Avdu, Šaćira, Šimeta, Milorada… Ni oni nisu iz Banata…

ŠAĆIR

Mene me mnogo sekira šta sad. Sad imamo republjik, imamo himnu, imamo zastavu, imamo orlove, ama posla nema. Ono što sam radio u Ajvalija s ljopata sad radi bager, kaže meni mi Bljanur: sljušaj, Šaćir, nema posla, idi kući i ćuti. I ja šta ću da radim? Ćutim. Ćutim ja, ćuti meni mi žena, Afrodita, ćuti deca, Mevzet, Jairlja, Fljamir, Zulko, Harljim, Lejla, Bragulj, Irja, Muzra i najmlađi Klinton. Ćutimo, a samo kad čujemo himnu pevamo.

Šta li sad rade oni moji iz Čačka, klasa 1975? Milorad, Štef, Trpko, Avdo, Šime, Janez, Miraš, Živa… Da li i oni moraju da pevaju?

ŠIME

As ti gospe, ća je ovo judi moji? Nekad se pivalo Ća je pusta Londra, a sad bi svi u Londru kad bi sakupili šolde za vapor… Ne znan rjet, bome, ća se ovo događa s ovom našom lipom? Ća nas ovo snašlo? Veli meni Kate moja: Ajme meni kad ni na Škveru posla nima za mojega Šimu, a ja joj velim: muči, ženska glavo, pazi dicu, a ja ću se već nakako snać. Navigat ću pa ćemo nešto jemat za poist. Ma, od kako san posa izgubija, sve pošlo u kontru: Kate oslabila u vid, dica popustila u školi, nona pala na skaline, barku nam vitar razbio o molić… Ja na pjaceti fureštima Svetog Duju prodajen, pituranog na marame…

Šta li prodaju Šaćir, Trpko, Janez, Avdo, Štef, Milorad, Živa, Miraš?

Sad kad smo YU prodali…