Skup 2

KOKAN

Juče sam sleteo na aerodrom „Bojan Krišto“ i odmah počeo sa pripremama za našu današnju Skupštinu: šišanje, brijanje, manikir, pedikir, kvarcovanje… U Firenci, gde sam bio na dvodnevnoj evaluaciji lidera u regionu, kupio sam novo odelo Hugo Boss, dva para cipela Vittorio Virgili i još jedan ručni sat – oduvek sam želeo da imam Philippe Patek – tako da ću na Skupštini predstavljati Evropljanina u punom smislu te reči. Jebiga, izgleda da ću biti samo jedan od 3.000 istih takvih Evropljana.

U Firencu sam otputovao posle Kongresa prošle subote, onog njihovog Osmog kongresa na kojem sam, uz Kurtu i Murtu, i ja bio gost. Eh, da mi je sredinom prošle decenije neko kazao da ću sedeti na njihovoj glavnoj priredbi i da ću se, posle, na koktelu, kucati sa onima od kojih sam bežao u vreme mobilizacije, s kojima sam se preganjao čuvajući glasačke kutije, protiv kojih sam ustao Petog oktobra… Tu, na tom koktelu, sreo sam i onog klipetu iz zavičaja, onog umašćenog ugostitelja, mog školskog druga s kojim sam igrao fudbal, Ljubišu Zvrndu. On je na Kongresu delegat, jebote! Šta sam mogao, proćaskali smo malo, raspitivali se o poznanicima, požalio mi se na kilažu (očigledno je da ne posećuje teretanu), pitao me zašto sam se otuđio, zašto me nema u rodnom kraju… Na kraju mi je rekao da je određen da bude jedan od gostiju na našoj Skupštini i da ćemo se družiti već za nedelju dana, danas.

O tempora, o mores!

LJUBIŠA

Gledam se u ogledalu – ko iz kutije! Armani odelo, Fermatti mašna, cipele Enrico Bruno… Sve novo! Pa neću valjda u goste onim picanima na tu njihovu Skupštinu da idem ko džiber, prošlo je vreme kojekakvih Bidža.

Danijela mi tura pod nos nekakve hartije, kaže: manjak, izgleda da neki od kelnera bunari po kasi, ali ja nemam vremena za te tričarije, žurim da se nađem sa Borom Pajinim, da prodiskutujemo Smernice s Kongresa, da vidimo kako se snašla Karleuša na Farmi, pa da se kreće za Beograd. Eh, kako bih voleo da onaj moj školski drugar, onaj njihov Kokan, navrati u zavičaj, da vidi moj hotel i pumpu i pekaru i radio-stanicu. Nije više Ljubiša onaj Zvrnda što broji gajbice i prasiće pod šatrom o Velikoj Gospojini, drugu pesmu sad Ljubiša peva… On misli, taj pican Kokan, da je uhvatio zlatnu ribicu onog Petog oktobra, on i oni njegovi: Kolesar, Janjušević, Oliver Dulić, jok more, i mi s ove strane znamo znanje, nismo ti ni mi sisali veslo. Opet ćemo se vidimo Kokan i ja, idem na njihovu Skupštinu kao gost, a posle ćemo se opet družimo posle govorancija…

A možda se opet i sprijateljimo. Ko zna, možda i pobratimstvo padne. More, ima da budemo ko braća rođena. Pa zemljaci smo, majkoviću!

POGOVOR

Romeo i Julija

Marks i Engels

Tom i Džeri

Stanlio i Olio

Tristan i Izolda

Omer i Merima

Vlada i Bajka

DS i SPS