I
Ova pripovest počinje s prvim jesenjim kišama i kislim jatima divljih gusaka, a završava se u četvrtak…
U malenu, učmalu palanku, zgurenu uz tavna pobrđa na samom kraju B-ske gubernije, došao Sašenjka pun neiskazanih čuvstava, mračna čela i napaćene duše… Došao Sašenjka i pustio pogled da izgubljeno bludi sumornim zavesama oktobarskih kiša nad ravnodušnim obzorjem… O, šta je sve video! O, šta je sve čuo! O, šta je sve doznao! Namah, njegovo srce se ispuni pravednim gnevom.
A i ujka Vanja…
II
Sašenjku, galjupčika, sve je raspinjalo… Nekakva neobuzdana silina bi ga ponela gore, gore… U neistražene visine. Pa bi ga nekakva druga silina sunovratila dole, dole… U neke strašne dubine. Bezbroj pitanja ga je mučilo, mučilo, a odgovore nije nalazio, nalazio, mada ih je tražio, tražio… Svuda, svuda.
I kod ujka Vanje, Vanje…
III
Ej, uhnjem – uzdanu Sašenjka, daragoj, i zaplovi rekom sećanja na sve svoje prethodnike, na sve te burevesnike… Na nesvršene studente tehnikuma, fortifikacije, filosofije, agronomije, katehizisa… Kockari i junkeri, dragoni i šloseri, igrači vista i kazačoka, ljubimci jektičavih članica kružoka Mavre Koločenko lenjo su tekli njegovim uspomenama… Svi oni su hteli samo jedno, svi su žudeli da ovaj čemerni kraj tužne svakodnevice učine svojim domom…
Oh, i ujka Vanja…
IV
Sumornih misli, duše napaćene silinom nepravde, Sašenjka je bolno a ipak postojano nosio svoj teret dužnosti: malo, malo pa bi svratio na čaj kod odabranih a kadšto i osvedočenih prijatelja. Tu je nalazio odjeke svojih misli i osećanja, tu je bio svoj sa svojima.
I sa ujka Vanjom…
V
Dugo, oh, tako dugo je Sašenjka samozatajno ćutao… U njemu su se dizali džinovski kovitlaci pravednog gneva, neizrecivog gromoglasja, grmljavine Istine… Skupljalo se sve to, skupljalo u čarobno klupko blagorodnog nadahnuća…
A onda je provalilo, uprkos ujka Vanji, uprkos životu:
„Ima li ovde Srba?“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
