Dati su sitni novci od zamagljenih poreza velikih kompanija da se preko nevladinih organizacija potroše na nekoliko tribina diljem slobodne Evrope pod Odom radosti, i da se tu kaže koja što suvisla što nesuvisla reč o Pobuni studenata 1968. godine. Opet je otkrivana topla voda da je ta pobuna, ipak, tekla radikalno levo, čak sa elementima maoističkih aspiracija, naročito u Parizu, a drugi su se opet čudili da te 1968. niko u tadašnjoj „komunističkoj“ Evropi nije tražio u toj pobuni višepartijski sistem, slobodno tržište i svetinju privatnog vlasništva, nego još više komunizma.

Kod nas su studenti te 1968. razotkrili naš kriptokomunizam, upravo sa komunističkog motrišta. Ipak, danas taj kriptokomunizam pod ostarelim maršalom i doživotnim predsednikom federativne republike, izgleda kao rajski vrt iz ove perspektive, u kojoj ono malo naših radnika u fabrikama mora da nosi pelene kako ne bi prekidali proizvodni proces svom gazdi, kao što i pola miliona njihovih kolega zaposlenih, čuj zaposlenih!, u Kompaniji Amazon mora da piša u flaše ili kante za đubre, kako ne bi gubili minute od svog neprekidnog desetočasovnog rada na pakovanju predmeta koje treba otposlati diljem sveta, za platu od 2.250 dolara mesečno, što u Americi i nije neki dinar.

Stvari su se za ovih pedeset godina grdno pogoršale. Ljudi danas žive nedostojanstvenije nego tada, na Istoku i Zapadu Evrope pre pedeset godina, u tim policijskim režimima istoka i u onom, ipak, socijalno odgovornijem kapitalizmu severa i zapada, a, eto, tada su se, uprkos tome, bunili, a danas se ne bune, ne protestuju. Doduše, bune se i vrlo oštro protestuju na društvenim mrežama, povezani u virtuelne grupe – te pacifikovane, za organizovano političko i finansijsko ozakonjeno nasilje, nemoćne molekule, unutar kojih podižemo svoj atomizovani glas do gluvog neba, koje se ispravno zove Mreža.

Kakav kvalitativni pad života je posredi u ovih pedeset godina nisu dokaz samo radnici koji na sebe stavljaju pelene kao da su u dobi o kojoj neko drugi mora da vodi brigu o njima kao nedoraslima, ili da na radnom mestu vrše nuždu u plastične boce među drugima, kao da su u ratnoj opsadi, nego i idiotske reklame za dobrovoljno pristajanje na sopstvenu pljačku i to kao na najviši etički standard, štaviše, junački podvig.

Čitam te pozive na junaštvo koje banke upućuju svojim klijentima i dopuštam sebi da ih parafraziram, kako bih jasnije istakao njihov goli smisao: Osmeli se na kredit i pokreni sopstveni biznis – budi svoj čovek! Samo za najhrabrije: uzmi kredit i otputuj na krstarenje – navigare vivere est! A zašto baš Ti ne bi vozio BMW, i to za samo 10.000 evra gotovinskog učešća! A, opet, u televizijskoj reklami za kredite koji se mogu podići i upućivanjem SMS-a, gledam kako gimnazijalka (valjda tek opunolećena) šalje taj SMS banci iz školske klupe, i, eto, sad može sama da raspolaže svojim životom, ta naša savremena Antigona, ti naši amazonci i Amazonke!

Ili ona reklama za vlasnika impulsa mobilne telefonije, u kojoj su mladi nagrnuli na trgove, u pobuni, gotovo kao 1968, pa zaustavljaju saobraćaj i hrle ulicama, kao njihovi heroji – dok policije, doduše, nema ni za leka – te grabe u skupim patikama i firmiranoj odeći, i kad tamo, na kraju priče, eto, izborili su se, u teškoj žrtvi, na dodatnih 500 minuta besplatno u mreži ukoliko, samo i ako…

Godine 1968. još je postojalo društvo. Ako hoćete, postojala su društva, pa je bila moguća i pobuna, iako se živelo neuporedivo manje glupo i nemoralno negoli danas. Društva su međutim razorena, i upravo stoga izostaje pobuna širih razmera, a generalni štrajk potpuno je neverovatan fenomen, čak mu se polako gubi i pojam.

Sistem profita za malobrojne vlasnike radi na „istrazi“ svakog društvenog čina, na istrebljenju, zatiranju svake udružene akcije. Uzmimo za primer upravo tu imenicu udruženost ili udruživanje, ili povratni glagol udružiti se: oni danas i u našem jeziku opstaju isključivo u sintagmi „udruženi zločinački poduhvat“. To je sada jedino semantičko polje tim oblicima te reči: udružititi se, dakle, to je nešto vavrarsko, zlikovačko, nemoralno. Više nema konteksta udruživanja rada ili udruživanja u protest kao svrsishodnu i moralnu akciju. I nije to jedna i jedina reč kojoj se uskraćuje smisao do kafkijanske nepodnošljivosti; brojne reči su potpuno izgubljene za naše vreme (no, reči su kao ponorna reka, i mogu se kad-tad vratiti u život), kao što je reč samouprava, kojoj bi se danas skoro svi smejali kad bi je neko u razgovoru izgovorio, kao da ju je izgovorio idiot. A upravo reč samouprava, samoupravljanje, ukazuje na mogućnost sticanja dostojanstva čoveka u društvu. Ta reč, u stvari, jasno raskrinkava idiotizovanu stvarnost, u kojoj se pojavljuje kao ono nevino detence koje otrkiva da je car ne go, nego ubica njegovih roditelja i njegove budućnosti, i da se prikazuje kao spasilac, kao poslodavac, a ne kao gazda koji mu sprema povodac kao psu.