Ako je nacija subjekat (II) 1Foto: Privatna arhiva

Sociodramsku radionicu “Ako je nacija subjekat u rečenici, onda…”, zasnovao sam na specifičnim dramskim situacijama, u kojima učesnici (podjednako nastavnici i učenici), u slobodnim improvizacijama unutar jasno određene uloge u jasno definisanom odnosu s drugom ulogom, na svetlost dijaloga mogu da iznesu ne samo vlastito mišljenje nego i brojne predrasude, nacionalističke predrasude, koje inače, neuporedivo više od kritičkog mišljenja. usmeravaju javni govor i društveni život.

Navodim ovde tri glavna modela dramskih situacija (primenjenih, primenljivih u brojnim varijacijama):

1. Muslimansko ime mog sina pravoslavca

(Pravoslavno ime mog sina muslimana)

Ova vežba počinje tako što jedan muškarac saopštava svom kumu, da zbog želje svoje supruge, koja je druge nacije (ovde je zbog specifične nacionalne situacije u Srbiji i zbog nacionalne zastupljenosti u radnoj grupi, uvek posredi bio bračni par Srbin-Bošnjakinja, Bošnjak-Srpkinja), svome tek rođenom sinu namerava da da muslimansko (odnosno srpsko ime). Ako je posredi razgovor dva prijatelja Srbina, onda je potrebno da kum pristane na ime Muhamed. Ukoliko je posredi razgovor dva Bošnjaka, onda kum treba da pristane na ime Nemanja. Učesnik koji tumači ulogu kuma ima zadatak da pronađe najsuptilniji način argumentacije u odbrani stava da njegov prijatelj nipošto ne treba svom sinu da da ime o kojem je reč, iako će na kraju pristati na tu nameru kuma.

2. Inoverni verenik moje ćerke

Ćerka saopštava majci da će se udati za inoverca, pripadnika druge nacije, i da će pri udaji preći u veru svog muža. Jedan od najsuptilnijih, najlukavijih argumenta jedne majke, koji se u ovim vežbama pojavio, jeste sledeći: “Dakle, tebe onaj kog voliš hoće da voli tek kad promeniš veru, kad ne budeš više to što jesi, nego nešto drugo. Dakle, on ne voli tebe.”

3. Drugačija vera mog najboljeg prijatelja/prijateljice

On/ona saopštava svom najboljem prijatelju/prijateljici da je čvrsto odlučio/odlučila da promeni veru i da pređe u veru tog svog prijatelja/prijateljice. Prijatelj/prijateljica ga/je, međutim, odvraća od te namere.

Ovom vežbom postiže se maksimalna iritacija dogmatskog sadržaja u veri, odnosno udela verskodogmatskog sadržaja u tzv. nacionalnom osećanju.

U Srbiji je osećanje nacionalne pripadnosti i kod pravoslavaca i kod muslimana čvrsto vezano za osećanje religijske pripadnosti. Međutim, u ovoj vežbi, učesnik dobija zadatak da svog najboljeg prijatelja – dakle, najboljeg prijatelja uprkos tome što je inoverac – odvrati od namere da promeni svoju veru i uzme onu kojoj i sam pripada. Zašto bi ga odvraćao, ako znamo da je jedan od zadataka vernika da svojoj verskoj zajednici privede što više drugih?

Argumentacija se ovde kreće, uglavnom, u dva pravca. Prvi, prijatelj u svom razuveravanju polazi od sadržaja samih vera, i jedne i druge, i govori da je sadržaj i jedne i druge podjednako moralno validan, i da stoga nema razloga da se vera menja, jer se na tome ne gradi novi duhovni kvalitet. Prijatelj, naime, govori sledeće: ako razlika u veri kod nas nije uticala na to da budemo najbolji prijatelji, zašto bi promena vere od tebe napravila boljeg čoveka?

Drugi put argumentacije može, paradoksalno, biti favorizacija vere svog prijatelja. Vidiš, veli ovaj koji razuverava, ti si mi najbolji prijatelj, bolji nego ijedan drugi koji pripada mojoj veri. Zašto bi menjao svoju veru kad te je upravo ona preporučila meni kao najboljeg, najvernijeg prijatelja?

Naravno, ima ovde i drugih načina argumentacije, i oni su iskrsavali tokom pozorišne igre. Jedan od zanimljivijih je kad prijatelj smatra da njegov najbolji drug još nije dorastao takvoj vrsti promene, da još nije spreman da uđe u njegovu veru. Tu se sad pokazuje da ovo “versko pitanje” stoji iznad samog prijateljstva, kao nešto izvan ovog sveta, što mu je nadređeno.

Ono što pri svemu ovome najviše izlazi na videlo, i na šta argumentacija nužno ukazuje, jeste da je želja za ovom promenom vere podstaknuta uglavnom pritiskom društvene sredine, pritiskom patrijarhalnog konfesionalno strogo kontrolisanog javnog mnjenja. Često, tokom ovih vežbi, čujemo da učesnici govore: ti hoćeš da promeniš veru da bi bio uspešniji, da bi većina na tebe gledala ovde ne više kao na manjinu, kao na drugog, nego kao na svog. Ali, ne zaboravi da će te tvoji smatrati izdajnikom, a ovi moji – nepouzdanim, jer si odbacio veru svojih predaka, koja im inače izaziva podozrenje. Za jedne si izdajnik, za druge prevrtljivac.

Ukoliko pak onaj koji želi da promeni veru potegne isključivo teološke razloge, sam sadržaj vere koju želi kao nešto u čemu nalazi ostvarenje svojih istinskih nada i želja, onda mu prijatelj, iznova, može reći: svi će i dalje misliti da ti hoćeš veru da promeniš ne iz uverenja, nego iz koristoljublja.

Ovim se dramskim vežbama otkriva u koliko zastrašujućoj meri je rigidno shvatanje verske pripadnosti. Ono se, naime, smatra sudbonosnim. Nažalost, ono realno i jeste sudbonosno. Potpuno je isti slučaj i s nacionalnom pripadnošću. Uostalom, ponovimo, nacionalna pripadnost i versko opredeljenje, ovde su u relaciji identiteta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.