Prva polovina ovogodišnjeg Bitefa u znaku je oštrog pitanja: ima li fašizam alternativu u Evropi? Da li to, zapravo, znači da je fašizam u Evropi već na delu, i da je, možda, promenio dlaku, ali ne i ćud?

Odgovor na postavljeno pitanje je pozitivan sudeći prema predstavi Dragana Živadinova „Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum“ (Slovensko mladinsko gledališče i Centar za urbanu kulturu „Kino Šiška“), koja govori o savremenoj Evropi (ne, dakle, samo o EU), s posebnim osvrtom na slovenačko društvo, koje je ovih dana proglašeno najčistijim (kako pomen čistoće zlokobno zvuči i u ekološkom kontekstu!), društvo u kojem je nezaposlenost minimalna, socijalna politika vrlo dobra, vlast odgovornija nego bilo gde drugde u ovom delu sveta.

Ova predstava u vidu infantilnog nacističkog rituala (nacizam je po definiciji infantilan: nedozrela ljudskost kao igračke koristi druge i oružje, a krv uzima kao kečap), dakle, u formi rituala, pokazuje sklonost evropskog društva ka fašizmu, i istovremeno, hoće da bude pokušaj, putem istog ritala, raščaravanja upravo tog zlokobno infantilnog nacizma. Odilo Globočnik, Slovenac, bio je istaknuti nacista u Hitlerovom rajhu. Gledamo činove njegovog posvećenja u nacizam, kroz koje bi trebalo, dakle, mutatis mutandis, da raščaramo ovaj zlokobni čar i da ga odagnamo od sebe. Koliko veruje u ovu vrstu forme, u igrokaz kao ritual, autor je pokazao u onom trenutku dok se gasilo svetlo najavljujući početak predstave, kad je kleknuo i poljubio dasku poda Velike scene Centra Sava. Onaj ko ovo piše odavno ne veruje u to da se, u pozorištu ili mimo njega, na ovaj način rasteruju zli i prizivaju dobri duhovi.

Predstava Olivera Frljića „Gorki – alternativa za Nemačku“ (Teatar „Maksim Gorki“, Berlin) direktno govori o tome da je fašizam već na delu i to u ekonomsko-političkom srcu Evropske zajednice, u Nemačkoj, okoristivši se upravo demokratskim procedurama, jer je tim putem, na velika vrata, regularno, partija Alternativa za Nemačku (AFD) ušla u Parlament da zauzme petinu poslaničkih mandata. Za razliku od Živadinovog oratorijuma, koji oponašanjem nacističkog rituala hoće ritualno u pozorištu da se reši nacizma u društvu, Frljićeva predstava je diskurzivna, ona ne oponaša stare rituale, već ritualom postdramskog teatra, ako je to ritual, pozorišnu scenu koristi kao javni prostor, što ona oduvek i jeste, u kojem glumac ekskluzivno uzima sebi ulogu s pravom na vreme i prostor da kaže jasno i glasno ono što je nedovoljno glasno i jasno iskazano u društvu, a ozbiljno ga tišti i preti mu, društvu, da ga likvidira.

I predstava „Svita br. 3 ‘Evropa'“, reditelja Žorisa Lakosta i kompozitora Pjer-Iva Masea („Ešel 1:1“, Pariz), iako je u njoj veoma proizvoljan i dramaturški inkoherentan izbor dokumentarnog materijala javno izgovorenih reči iz 28 zemalja EU, na osnovu kojeg se pevaju kupleti, songovi i izvode kratki rečitativi, ukazuje na laku podatnost (i) evropskog društva fašizaciji, upravo kroz razdrobljenost samog tog društva, kroz fisiju njegovih atoma – individua ljudi zaokupljenih sobom kao robom.

Fašizam je upravo to: silovito zbijanje u redove jedinki koje se osećaju toliko usamljeno, napušteno od sudbine, Boga i svrhe, da se u fašizmu napokon osećaju značajno, da, eto, odjednom imaju misiju, eshatologiju su uhvatili za džep, i ostvaruju san, san o čistoti rase, nacije, san o veličini i moći države, u okviru koje svako od njih postaje nešto – pardon! – Nešto. Problem je, dakle, u ovom ništa koje ljudi počinju naglo i masovno da osećaju u sebi kao sebe same. Kako do toga dolazi, do te izolacije jedinke od drugog i, zatim, do izolacije od samoga sebe u sebi, u onom ništa svoga egoizma? Kad govorimo o fašizmu, morali bismo znati da je ovo uslov za njega. Odatle, naime, svi oni rituali posvećivanja u načine masovnog ubijanja drugih, jer su to, u stvari, bratimljenja muškaraca u ubijanju, odatle i one žilet-žice na granicama evropskih država da, uprkos Deklaraciji o univerzalnim pravima čoveka, sprečavaju slobodno kretanje ljudi koji dolaze, kao s nekog drugog sveta, u ovaj naš raj koji se zove Evropa, a tek ti ljudi, koji ovamo dolaze pretrpevši brodolome i u dubinama evropskog priobalja ostavivši udavljene svoje bližnje, nose ono zrnce neponovljive herojske sudbine o kojoj svedoče antički naši uzori.

Šta je alternativa fašizmu u Evropi, mislim da treba pitati njih, te (i)migrante? Jer oni ovamo dolaze ne zbog toga šta Evropa samo jeste, nego zbog onog što Evropa može biti, a na šta ukazuje njena književnost od Eshila do Lesinga i Berharda. Zašto dolaze ovamo uprkos pretnjama, getoizaciji, deportacijama, uznemiravanjima, pljuvanjima, podozrenju, žicama? Pa upravo stoga da budu to drugo u Evropi, to drugo koje je bit evropske kulture od Aristotela i Aleksandra Makedonskog, preko Averoesa, do dana današnjeg, a bori se protiv fašizma i zove se humanizam.

Potencijal ove drugosti, koja je bit evropske zatomljene kulture, bivakuje u berlinskom Teatru „Maksim Gorki“, čiji je ansambl sastavljen dobrim delom od direktnih imigranata ili potomaka imigranata u drugom ili trećem kolenu. No, da li je reč o ljudima koji žele da postanu naprosto Nemci, ravnopravni građani Nemačke i Evropske unije, ili imaju gorljivu želju da svoju ozlojeđenost upotrebe za promenu društvena nabolje? Na ovom mestu liberal će reći: No, nisu li upravo nemačka država i njena kulturna politika omogućile teatar kakav je Pozorište „Maksim Gorki“? Komunista bi, međutim, rekao: A nije li ovakvim ekskluzivnim statusom ovog pozorišta i njegovom jedinstvenošću upravo uskraćen širi uticaj rečene drugosti i izvršena njegova pacifikacija u getu?

Jedan od najlepših momenata dosadašnjeg toka ovogodišnjeg Bitefa jeste onaj iz Frljićeve predstave u kojem svaki akter daruje po jedan deo svoje dotadašnje odeće/kostima (kostimografkinja Sandra Dekanić) glumici da ga obuče. Od te parčadi, glumica se na kraju nalazi u dobro skrojenoj uniformi u stilu SS oficira. Eto tako se gradi fašizam: skoro svako ponešto ugradi u društvo što na prvi pogled nema nikakve veze sa fašizmom, a na kraju, čini fašizam u kompletnom sastavu.

Naposletku, ali ne na poslednjem mestu, pitanje koje odjekuje u „Gorkom – alternativi za Nemačku: da li su fašisti ljudi? Jesu, ljudi su, u tome i jeste problem. Fašizam je najbrže ostvariva mogućnost sabiranja ljudi (to nije udruživanje!): s jedne strane u strojne redove, s druge – u koncentracione logore.

Pitanje bi, u stvari, moralo da glasi: jesu li fašisti pokvareni ljudi, pokvarenjaci? Na to pitanje odgovorio je papa Franja, parafrazirajući Isusa Nazarećanina. Rekao je aktuelni papa da smo svi grešnici, veći ili manji, ali da među nama postoje i pokvarenjaci, i da se oni razlikuju od grešnika, jer su do te mere upropastili sebe, upropašćujući druge, da se više ne mogu ubrojati u puke grešnike te da za njih nema povratka: oni zaslužuju, kako im je Isus poručio, kamen oko vrata i puštanje niz vodu. Za njih nema oprosta, osmelio se da kaže Franja.