Bokseri, pomorci i književnici naivci

Uživao sam isto onako kao kad me je otac budio noću da gledamo direktne televizijske prenose mečeva Muhameda Alija i Džoa Frejzera. Otac je navijao za Frejzera, čijim sam se belim „mudantama“ podsmevao, a ja sam, iz Valjeva, bodrio Alija. Nek im je svoj trojici laka zemlja!

Ispred tržnog centra momci su davali sve od sebe još od prvog minuta borbe, da bi u četvrtoj rundi, koji su dotle stigli, bili već poprilično iscrpljeni i tromi. Svaki udarac u prazno troši snagu dvostruko. Ali, malo ko zna da ritmički pokreti nogu, tela i glave koncentrišu iznova živu silu da bi je slili u fatalni udarac pesnicom. Niko to nije tako lepo umeo kao Muhamed Ali, bokser-plesač. Nema više takvih.

Kao i u boksu, i u fudbalu, tako|e radničkom sportu, odavno već uživam isključivo gledajući utakmice prigradskih timova. Ti sportisti još nisu postali elita, a elita je gora od rulje.

Profesionalni, elitni sport otu|io se od suštine sporta i postao ogavan. Isto se dogodilo i pomorcima na dugim plovidbama. Do pre dvadeset-trideset godina plovili su kao ljudi. Radili su iscrpljujuće, jer je na brodu posao težački za svakog, ali su imali vremena i za odušak. Bilo je kreativnosti u odlukama oficira, i puno je zavisilo od govorničkog umeća prvog kapetana, barbe broda. Danas, sve je do detalja po propisu – šta se i kad ima reći, pa mu barba do|e kao živi automat, a u brodskom bifeu ne toče se više alkoholna piće, čak ni pivo.

U potrazi za manje očiglednim i neizvikanim užicima, prošao sam kroz izložbu keramičkih radova Pabla Pikasa, u prostoru dubrovačkog Samostana svete Klare, i ušao u kinosalu „Visia“ da gledam dokumentarni film o životu moreplovaca, „Modri kavez“, rediteljke Brune Bajić, ćerke pomorca. Do sita sam se nauživao.

Ljudi govore, baš kao u onoj noveli Rastka Petrovića, kojom je i u srpskoj književnosti, „kao doma“, progovorio Mediteran.

Kapetani duge plovidbe, brodski konobari, telegrafisti na brodu, novinari radio stanica za moreplovce diljem sveta, profesori pomorskih akademija govore o tome šta znači „tući svim morima svijeta“, o tome kako je teško privići se na život na brodu tokom godinu dana ili šest meseci, a još teže priviknuti se na život na kopnu potom, tokom dva ili četiri meseca. I o tome kako je teško podizati porodicu a biti od nje rastavljen. Govore o životu na moru i s morem koje ume i da d‚ sve, i da bude poput divljeg vepra. Govore o smrtima kapetana i malih od kužine koji se, u depresiji, u bezna|u, bacaju u talase i nestaju. Jedan kapetan tuži nad svojom odgovornošću za smrt dvojice u požaru na brodu. Surom morskom vuku suze izbijaju na oči. Ploviti znači živeti svaki dan na smrt.

Svako ima svoju muku, strast i radosti, ali ima nešto bitno slično me|u ovim ljudima, kao zajednička sudbina. Duh kosmopolitizma prožeo je svaki njihov pokret, misao i svaku reč, koja je ponekad tako iznena|ujuće jednostavna, da u prvi mah, deluje banalno, a zatim se ukazuje kao dičan govor bez okolišenja i ukrasa, jer u arhitekturi te surove pomorske brige jednoga za sve i sviju za jednog, ukrasi su zlo!

„Hvali kraj, al’ se drži mora“, izvrćem staru poslovicu. Tu se otkriva tajna ovog izbora i poziva: ljudi odvajkada biraju težak život moreplovca da bi bili gra|ani sveta. Jedino to vredi i ima smisla.

Puno je smeha u prepunoj bioskopskoj dvorani izazvao, od maja meseca pokojni, brodski telegrafista Nikica Mr|en, Sinjanin, koji je kao jedanaestogodišnji dečak u crvenoj Dalmaciji bio partizanski kurir. Plovio je svim morima sveta četrdeset jednu godina. O svom prvom ukrcavanju na brod govori kao o doživljaju koji je uporediv samo sa doživljajem što ga ima devojka kad prvi put doživi… (tu je sad pauza, šta li će reći?)… „penetraciju“ (salve smeha). Kad opisuje kako je, po preporuci, upoznao svoju četvrtu suprugu – o kojoj je napisao i dve knjige – Filipinku, Benitu, u Veroni, veli: „Poletio sam ka Veroni i našao se… (pauza, šta li će sad reći)… „me|u njenim nogama“.

Osam je knjiga napisao Nikica. On pripada onom krugu pisaca-naivaca kojem pripada, recimo, i jedan Stanoje ]ebić. ]ebićeva knjiga „Kako sam postao vo“, svakako nije veliko literarno delo, ali, svakako jeste veliko delo. U njoj ima više istine i umetnosti nego u svim kupusarama jednog Dobrice ]osića.

A šta o naivnoj književnosti i književnicima naivcima mislim, nek kaže ovo pore|enje! Da je komedijant slučaj učinio da ]ebić Stanoje postane član SANU, to bi bila farsa, ali ne i groteska – taj spoj jezivog i komičnog, koji je ostvaren ulaskom ]osića i Bećkovića tamo.

U Parku Gradac, gledajući odozgo na Dančama odlične plivače i plivačice kako, u još toplom oktobarskom moru, plivaju za svoju dušu, lepše i bolje od dresiranih profesionalaca, pročitao sam romanesknu trilogiju Samjuela Beketa, u odličnom prevodu Gordane V. Popović (izdanje „šareni dućan“, Koprivnica). Idem sad da nabavim knjigu Nikice Mr|ena, „Užici staroga Werthera“.