Čovek se veže za reč

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ja se, na primer, ne stidim svoga imena, niti se plašim da ga napišem, ali se stidim društva u kome će se naći moj komentar, a opet me tera neki đavo da ga napišem Sam sebi delujem kao alkoholičar ili kockar koji krije svoj porok, ali ne može bez njega..

2. Mozda je kolumnista u pravu da sam pogresno protumacila „Sofijin“ komentar. Desava se to u brzini. Naime, mi komentatori nemamo vremena da natanane citamo, analiziramo tekstove i komentare i da se jos trkamo za adminom da nam pusti komentar. Sofija je pocela svoj komentar odbijanjem predloga da se Matiji Beckovicu da rec. Dakle sve ostalo sto je posle rekla moze se shvatiti i na nacin kako sam ja to shvatila. Drugo, to sto smo mi komentatori anonimni je u skladu sa politikom redakcije Danasa. Dakle, pripisivati anonimni komentatorima pritvornost zato sto koristimo mogucnosti koje nam redakcija nudi (a slicna je praksa u celom svetu) je svojevrsna niskost. Trece, kolumnista nista nije shvatio kada sam sebe opisala kao osecajnu osobu iz cega zakljucujem da ne prati „moj rad“ ali i da pati od manjka smisla za ironiju. Mnogo ozbiljan covek.

3. Kad god napišem neki komentar, nepovoljan po Vučića, moja žena tri dana ne sme iz kuće da iziđe,
   Potpisivati se pravim imenom danas je opasno.
   Ne pravi se ludo hrabar, dosta je što si lud, poštovani
   gospodine Pakoviću.

4. Zaboravih jos ovo da kazem. Moja e-mail adresa koja sadrzi moje puno ime i prezime je poznata redakciji Danasa (registrovala sam se po novim pravilima). Naravno, i e-mail adresa moze biti lazna sto nas dovodi do toga da bi komentatori morali mozda licno da donesu svoje komentare u Danas, uz obaveznu licnu kartu i mozda i dva svedoka.

5. Od istraživača, recimo heleniste Sinklera saznajemo da se „odvratna praksa“ „anonimnog objavljivanja“, „lažnim imenom“ proteže čak od četvrtog veka pre nove ere kada se čuveni Ksenofot potpisivao anonimno,“ lažnim imenom“, kao Temistogen Sirakužanin. Da li je on prvi među „koji moraju pasti toliko nisko da se stidi svog imena“ ne zna se ali je spisak sledbenika veoma veoma dugačak.
   Jedno vreme, čuvenom Matiji Bećkoviću nije bila strana „odvratna praksa“ u koju se upustao prilikom „anonimnog objavljivanja“ koristeći se lažnim imenima , kao Dr. Paćuka.
   „Odvratna praksa“, „anonimnog objavljivanja“ nije zaobišla ni mnoge druge, koristio ju je i Duško Radović , predstavljajući se kao Rajka Tokić.
   „Odvratna praksa“ anonimnih objavljivanja ima po dugu istoriju i predugačak spisak: Ben Akiba, Molijer, Volter,Pavle Ugrinov, Zagraf, Standal, Kuper Alis, Luis Kerol, Činčila, Erže, Orvel, Erže ……….
   Ne verujem da su se u „odvratna praksa“ „anonimnog objavljivanja“ „lažnim imenom“ upustali jer su pali toliko nisko da su se stideli svoga imena.
   Ali, bilo bi dobro kada bi ljudi, koji sebe, a i okolina ih smatra, intelektualcima, razmišljali da se okane „odvratne prakse“ i prestanu da se čepe.

6. Moram priznati da je i mene neprijatno iznenadio Pakovićev ispad o odvratnosti anonimnog pisanja. Kao što je primetio komentator Saša, pseudoepigrafa su fenomen književnosti i, uopšte, pisane reči skoro od njenog nastanka. Sašinom spisku dodao bih Pseudo-Dionisija Areopagita, koji bi se, prema Pakoviću, kvalifikovao u te koji se stide sopstvenog imena, a napisao je neka od najznačajnijih teoloških dela u poslednja dva milenijuma.