Sofija: „Nema potrebe. Već je čovek sve obrazložio: ‘Srbi su uvek imali visok procenat otpada. Srbi koji nisu ni Srbi’, kaže Bećković u intervjuu Politici (02.08.1991), citirajući R. Samardžića, akademika. Znamo šta se sa otpadom radi.“

Živčana: „Koji ste to ‘vi’ koji ‘znate’ šta se sa otpadom radi? Unuci i deca komunjara, koja su se prešaltovala na novu i unosniju sinekuru šatro levog liberalizma. Vaši očevi su ‘otpad’ zakopavali širom Srbije. Mi bismo samo da pokrijemo da više ne smrdi i zagađuje životnu okolinu.“

Rasja: „Vi bi samo da ‘trolujete’, osobo sa nick-om Živčana. Samo mrzite, u svakom komentaru.“

Živčana: „Ja mrzim? Šta je vama, pobogu? Ja sam izuzetno pažljiva i osećajna ličnost. Mora da ste greškom postavili svoj tekst iza mog komentara.“

Saša: „Matija Bećković se svojevremeno čepio S. Miloševiću: ‘Spasilac Srbije je čovek koji u imenu i prezimenu nosi dve najsvetije srpske reči: Slobodan i Miloš’, nakon toga je preleteo na Koštunicu: ‘Čovek budućnosti’, sada se nanovo čepi.“

Živčana, Sofija, Živčana, Rasja, opet Živčana, najzad Saša, to su pseudonimi, lažna imena, pod kojima su četiri osobe, valjda četiri, među ostalima, potpisale svoje komentare na moju prethodnu kolumnu „Politički idiotizam i njegovi prijatelji“. Dakle, ti su komentari javni, objavljeni u internetskom izdanju dnevnog lista Danas.

Pre nego što pređem na stvar, reći ću samo da mi je ta praksa anonimnog objavljivanja javnih komentara, dakle, iznošenja ličnih ili partijskih stavova pod lažnim imenom – odvratna praksa, u koju se upuštaju samo oni koji moraju pasti toliko nisko da se stide svog imena. Shodno tome, poštujem kad neko istakne integritet tako što komentar potpiše vlastitim imenom i prezimenom, bez obzira na sadržaj, jer je time zadovoljen prvi uslov komunikacije: čovek naspram čoveka. A sad pređimo na stvar koja se ovde provlači pod kodnim imenom „matijabećković“!

U navedenih šest komentara otkriva se šest smrtnih boljki, da ne kažem grehova, već tri decenije dominirajuće političke kulture u Srbiji: nacionalšovinizam, antikomunizam, zbrka javnog i privatnog, ideološka konjunkturnost intelektualne elite, neodgovornost prema sopstvenoj reči, ili, u dosluhu sa retorikom akademika i poete Bećkovića, nesvetost izgovorene reči, profanizacija date reči, i, na kraju, ali ne i na poslednjem mestu – nerazumevanje i nesaslušavanje onog što je drugi upravo rekao ili napisao. A dobro znamo, još iz bukvara, da se, kako veli i srpska poslovica, čovek veže za reč, a vo za rogove.

„Saša“ nas je podsetio (ili „Saša“ nas je podsetila?) da je Bećković Matija sokolio Miloševića Slobodana, čineći to poput vrača ili prvosveštenika koji u imenu nastupajućeg despota otkriva insignije, svete signale, nazivajući ga Spasiocem, kao da je u pitanju Isus Hrist. Nije zatim prošlo dugo, a Bećković je sa svetinja prešao na trgovinsko-imovinske odnose pa je obznanio koja je „najskuplja srpska reč“. Bila je to reč Kosovo. Briljantni Oskar Vajld uči nas pameti kad kaže: „Cinik svemu zna cenu, ali ničemu vrednost.“

Ako je osoba postojano u konjunkciji sa, smenjujućim se, različitim ideološkim i vrednosnim sudovima, onda nužno mora biti neodgovorna prema sopstvenim rečima. Jedina postojanost vidi se tu u kontinuitetu emocija prema određenim iracionalnim stanjima, kao što su nacionalizam i antikomunizam, ali to nisu vrednosni sudovi niti vrednosti.

Na vektoru nacionalizma i antikomunizma, oko kojeg se sabiraju svi konjunkturni položaji intelektualne elite u poslednjih trideset, četrdeset godina, Bećković danas apeluje da se gradu Zrenjaninu ukine njegovo ime i da mu se iznova nadene jedno od prethodnih njegovih imena, ono koje je kratkotrajno nosio: Petrovgrad. To je bio i povod da se u prošloj kolumni pomene ime Matija Bećković.

Na taj pomen, prva je reagovala „Živčana“, a na tragu njenog zahteva u komentatore se upisala „Sofija“, citirajući jednu davnu umotvorinu akademika i poete, u kojoj se oni koji su kritični prema pošasti nacionalizma nazivaju otpadom. Pri tom „Sofija“ nudi i praktično rešenje. Ovo je već, anonimno, javno podsticanje na eliminaciju „otpada“, dobro, „nacionalnog otpada“!

Sad nastupa „Živčana“. Ona, nervozna kakvom ju je dao Internet, ne shvata da mudrica „Sofija“ otpadom krštava autora kolumne, a ne epskog poetu i člana SANU, pa na talasu akademikovog antikomunizma, koji se zove četništvo, upada u sukob sa svojom saborkom „Sofijom“, kao sa ljutim neprijateljem. Kakav manjak elementarne rasudne moći! Kakvo pomanjkanje sposobnosti slušanja i razumevanja tuđeg govora!

„Rasja“ rešava stvar hladne glave, ali vrela srca, stavljajući krivu stvar na pravo mesto, i naziva precizno ono što je u biti „Živčaninog“ suđenja: mržnja.

„Živčana“ sad, po uvreženom domaćem običaju, iz javnog diskursa pada u apsolutno ništavilo privatnosti, pišući o svojoj anonimnosti kao veoma, veoma osećajnoj, kao o svetom ili najskupljem pupoljku pažljivosti.