Koliko je režim skupa stvar (2)

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Крајем 2001. године на страницама новосадског „Дневника“ развила се оштра полемика између етнолога Данке Вишекруна и „моје маленкости“ са српске стране и, у то време свеприсутног, Радета Вукосава („Друштво за заштиту ‘истине’ о НОБ“) и Зорана Петакова (мали од кужине Ненада Чанка). Та полемика изродила је и синтагму „аутошовинизам“ (није је измислио Зора Ћирјаковић 2007. како се упорно тврди на фамозној „Википедији“), већ сам тако окарактерисао нареченог Зеку П., који у осталом никада није крио да мрзи Србе, Србијанце особито.
   Кључни мој аргумент у тој полемици управо је била књига Светозара Прибићевића „Диктатура краља Александра“. Мени, као ортодоксном српском националисти, није потребан бољи доказни материјал од управо тог Прибићевићевог исповедног штива (у осталом, као што ми је и атуобиографија „народног хероја“ Гојка Николиша „Коријен, стабло, паветина“ права ризница доказа о суштини комунистичке патологије).
   Са друге стране, питање је кроз какве чудесне наочари је З.Паковић читао „Диктатуру…“ за коју ја одавно тврдим да је Библија, Талмуд, Кур’ан, од воље вам; ерго да је то света књига, слово претеча, свих данашњих другосрбијанаца и аутошовиниста, који нису обавезно отворени титоидини отпаци, већ умеју да се крију у националном ормару са дуњом од горе.
   Да је хтео да чита тачно шта тамо пише, З.П. би цитирао шта је дословце Прибићевић писао – да је „Анте Павелић (нап.: млађи, има и старији А.П. који бар није био склон геноциду, ово се односи на правог Анту Павелића) „умерени политичар“ који је био „невина жртва диктатуре Александра Карађорђевића“. Даље описује колико је напора лично уложио да Павелић буде ослобођен судских прогона.
   Трагична и стравична судбина коју је породица и родбина С. Прибићевића доживела под усташама и владавином Анте Павелића требало би да буде наук увек на уму свима који се лате пера да решавају судбину свог народа.
   Остало што Паковић наводи, једноставно није тачно. Не ради се о томе да корупције и сл. није било. Где тога нема? ЧИЊЕНИЦА је да у укупном збиру, Краљевина Југославија је била држава у снажном успону. Економски, међу првима у свету. Нађите економисту који ће то оповрћи! Ај, чик!
   Ђилас је признао да је судство у Краљевини било неупоредиво независније него у ФНРЈ/СФРЈ. Нешто спорно?
   Ако је до арчења државних пара, чувени кувар Стево Карапанџа је причао како је као млад кухар једном приликом три дана и три ноћи припремао храну за један Титов „парти“ у Загребу за 12.000 особа. Тако нешто у Краљевини је било једноставно незамисливо, за такве баханалије оде глава суверену.
   Или, АРК ДОО КОЊИЦ. Титов подземни против-атомски бункер. Прерачунато, за те паре мого се направити „ауто-бан“ са четири траке и свом пратећом инфраструктуром од Триглава до Ђевђелије.
   Што је онда чудно што је СФРЈ БАНКРОТИРАЛА 1982. И, нађите ми економисту који ће негирати бакрот Титове „Југе“! Опет, чикам вас!
   Може ми се.

2. Odlican tekst gospo dine Pakovicu. Potvrdjuje ono sto smo u skoli ucili da je Kraljevina bila zemlja velikih socijalnih razlika i nacionalnih tenzija, koje su kulminirale pucnjima u Skupstini i ubistvom Stjepana Radica.Dovoljno za propast takve drzave. Brzo i bezobzirno bogacenje Aleksandra izazivalo je zgrazanje evropskih monarha.S nestrpljenjem ocekujem spise vlikog pravnika Bartosa, a knjigu Pribicevica pod hitno narucujem.
   Pozdrav iz carobnog Pafosa.