Kosovo u Srbiji, a proterani Srbi u Hrvatskoj

Nije prošlo puno, a nazvali su ih stokom. Kako je to moguće u gradu koji će za četiri godine, i koji dan više, biti evropska prestonica kulture?

Držim da je i u ovom slučaju neznanje uzrok gluposti, pogrešnoj upotrebi jezika, besu i očajavanju, štaviše vandalizmu, jer se, osim reči „stoka“, iste noći prolomila u Novom Sadu i buka razbijanja stakla i cepanja fotografskog papira. Šta je, naime, učinjeno? Opišimo događaj!

Najpre, novosadska Šok zadruga sa Ženama u crnom, iz Beograda, priredila je dokumetarističku fotoizložbu Srđana Veljovića pod nazivom „Vukovar – ubijanje jednog grada“, u povodu dvadesetpetogodišnjice pada Vukovara, 18. novembra 1991. godine. Umetnička izložba dokumentarnih fotografija, tih svedoka vremena i običaja, postavljena je takoreći en plein air, u prolazu koji povezuje ulicu Zmaj Jovinu sa unutrašnjim dvorištem u kojem se, između ostalog, nalaze kancelarije Sterijinog pozorja, ali i znatne nepokretnosti Srpske pravoslavne crkve. Taj prolaz nosi ime Milana Mladenovića, jednog od najboljih rok muzičara svog doba. Umetnici Šok zadruge (donedavno zvane Art klinika, a nešto ranije i Led art) taj su prolaz pretvorili u galeriju koja se zove Šok koridor.

Ova izložba izuzetno je važna, naročito ako se uzme u obzir uloga Novosadskog korpusa nekadašnje JNA, slobotomirane JNA, u rušenju grada Vukovara pre dvadeset pet godina. Ovakvim izložbama započinje trežnjenje nakon ideološke pijane orgije krvi i tla, od koje i dan-danji deci, koja su rođena posle svega toga i za to nemaju nikakve krivice, trnu zubi kad se suoče sa svojim drugovima i drugaricama iz susednih zemalja. Ovakve izložbe neophodni su gestovi u nedostatku brantovskog spuštanja na kolena pred ubistvima i razaranjima koja je nekadašnji režim u našoj domovini počinio među susedima.

Izložba alternativnih umetnika Šok zadruge, u stvari je državotvorna. Srpski umetnici skidaju ljagu sa tog prideva koji i sami nose, i sa imenice Srbija, koju su oskrnavili i tuđom krvlju poprskali političari. I upravo to je ono što ne znaju oni koji su Stašu Zajović, Nikolu DŽafa i Srđana Veljovića, i ne samo njih, nazvali stokom, razbili stakla na ramovima fotografija, fotografije pocepali, a za sobom ostavili i natpise: „A ubijanje Srba? Stoko!“

Kako se zovu počinioci, ne zna se. Video nadzor, koji uobičajeno radi na ovom mestu, te noći uništavanja izložbe i savesti nije radio, na isti onaj način na koji nije radio i na zgradi Vlade Republike Srbije kad je ubijan premijer Zoran Đinđić. Rukopis je, dame i gospodo, dakle, dobro znan.

Imena izvršilaca nisu poznata, veli policija, ali jasno je ko su. To su oni koji bi da i danas nastave politiku koja je ovo društvo bacila preko ruba moralne i novčane propasti: imperijalnu politiku srpskog nacionalizma koja je na Kosovu stvorila aparthejd za Albance da oni nemaju drugog izlaza do da se bore za nezavisnu državu; bahatu politiku srpskog nacionalizma koja nije prihvatila dijalog sa zvaničnom Hrvatskom i predlog predstavnika međunarodne zajednice prema kojem bi Srbi u Hrvatskoj, te 1991, zadobili najviši oblik kulturne i nacionalne autonomije.

Dopunimo elemente ovog skupa neznanja starih i novih nacionalista koji uništavaju izložbu koja je glas razuma, savesti i, ako hoćete, patriotizma: da su kojim slučajem ovom zemljom pre dvadeset pet godina upravljali oni koje danas novosadski vandali nazivaju stokom, Kosovo bi, građanke i građani Srbije, i danas bilo u Srbiji, i bilo bi multietničko, a u Prizrenu bi se i dalje, uz albanski i turski, govorilo i srpskim jezikom, koji mu toliko nedostaje, Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane ne bi čuvali vojnici, a onih 250.000 Srba koji su u „Oluji“ proterani iz Hrvatske, danas bi bili njeni građani – ne bi bilo rušenja Vukovara, Zadra i Dubrovnika, ne bi bilo opsade Sarajeva i pokolja muslimana u Višegradu, ne bi bilo genocida u Srebrenici, niti bi na stratištima hiljade mladića iz Srbije napustilo svoje tek započete živote.

I još nešto, za novopečene srbske nacionaliste, napušene starim hašišom šovinizma, kako je govorio Jakov Ignjatović! Da nije bilo onih plemenitih Žena u crnom – koje u crnilu vaših neznaja ulaze u pojam stoke – onim iz Hrvatske izbeglim Srbima, koji nisu bili ni prva ni druga ni treća vest u dnevnicima RTS-a tog dana, na poljima Vojvodine, gde ih je policija zaustavila, ne bi imao ko da dâ vode i šta da jedu. To niste znali? O tome vas ne uče na časovima nacionalne istorije, o tome vas ne obaveštavaju ovi koji isključuju kamere da vi možete na miru da vršite njihova zlodela!

Ukratko, vi koji ste ove i ovakve ljude nazvali stokom, ma kako da se zovete, vi ste notorne budale koje uz reč Srbija ispisuju imena ratnih zlikovaca koji su je upropastili da danas jedino siroti alternativni umetnici mogu da joj vrate dostojanstvo i smisao države!