Samo veliki mali čovek odista je velik i veličanstven. Jer je mera veličine ili veličanstvenosti, koju zovemo još i dostojanstvo i božanstvenost, isključivo istina. U velikaša, nje nema. Velikaštvo je, naime, izgrađeno na opseni u zaključivanju i prevari u društvu. Ovde i sada, boljeg i prečeg dokaza za to da je samo veliki mali čovek uistinu velik, nema od Mirka Đorđevića, koji je umro pre sedam dana, na Veliki petak.


Njegova ličnost i njegovo delo, u relaciji su identiteta. Ova logička relacija (iako u početku bejaše logos), najređe je vrste među ljudima. Frapantna je, kroz istoriju, do dana današnjeg, neusaglašenost između ličnosti i postignuća. Za to nam primere daju na buljuke i najumniji filozofi koji su svet zadužili dubokim uvidima.

Mirko Đorđević bio je mudrac, a taj, ne slučajno kod nas iščezavajući naziv, obeležava onog kod kojeg nema provalije između reči i dela, između mišljenja i pevanja, između imati i biti. Mirko Đorđević imao je samo ono što je sam on. Rečeno supstancijalno filozofski: imao je samo ono što jeste. Tako je i kod Bude i kod Sokrata i kod Isusa. A Isus je prvi učitelj i najbliži saborac Mirka Đorđevića.

Ničim drugim osim svojim rečima i delima, Đorđević nije izazivao pažnju u društvu. Dakle, pažnju je izazivao samo mišljenjem i delanjem, a ne posedom, zvanjem, statusom, funkcijom ili izgledom. Prvi među poslednjima, poslednji među prvima. Ta neugodna i neugledna vrlina, uobičajeno se naziva skromnost. Međutim, pravo ime za nju jeste podvig – podvig odricanja od onog suvišnog, koje se uvek uzima na uštrb drugog. Smisao tog podviga, istorija hrišćanstva zaveštala je u pripovesti o đavolskim kušanjima Isusa iz Nazareta.

Mirko Đorđević ne samo što je, uprkos skromnosti, uspeo da utiče na javnost, nego je, više od toga, uspeo ono što je najređe i najvrsnije – da deluje bez harizmatičnosti. Harizmatičnost je, rečeno u duhu hrišćanske demonologije, najtvrđe uporište sotone, koje varalici omogućuje da na mase deluje privlačno i ubedljivo čak i iz skromnosti. Imati harizmu, to znači dopadljivo, štaviše, halucinantno, uticati na ljude gestovima, intonacijom i izgledom, a ne istinitošću misli, opravdanošću dela i iskrenošću želje.

Kad govorimo o potpunom odsustvu harizme, opet se moramo vratiti Isusovom primeru. On ni najmanje nije bio harizmatičan. Stoga je ime tog čoveka iz Nazareta personifikacija za istinu. A to nije pitanje teizma ili atezima, nego ljubavi, vere i nade. U tome su se Mirkova i moja malenkost usaglašavale, iako je, pri tom, on sebe mogao smatrati vernikom, a ja sebe ateistom.

Kad govorimo o odsustvu harizme kod Isusa – a crkve su od njega napravile harizmatičnu ličnost par excellence (i to je bit klerikalizma, protiv kojeg je Mirko puno govorio i činio) – trebalo bi u vidu da imamo ono što je zaboravljeno: groteskni prizor Isusovog kretanja ka Golgoti, dok je, šiban i popljuvan, sa svih strana praćen grohotnim smehom. Zaboravljamo, naime, da je Put plača bio put podsmevanja – komedija koju su za puk inscenirale harizmatične verske i političke vođe. (Skrivena istina ove komedije kao tragedije, jeste Pijeta.)

Odbojnost prema harizmi, tom ničim zasluženom daru koji čoveku služi za zavaravanje i sebe i drugih, prema toj odabranosti koja, padajući s neba, isključuje druge na zemlji, kod Mirka Đorđevića ispunjava, u duhu gnoze Isusa iz Nazareta, i njegov odnos prema Vaskrsenju.

Vaskrsenje Isusa Hrista metafora je mogućeg saveza među ljudima, mogućeg društva jednakosti, bratstva i slobode. Jer, Vaskrsenje se često ukazuje kao još jedan vid pohlepe – pohlepe za komadom Carstva nebeskog ili Carstva večnosti za sebe. To je sujeta nad sujetama, perverzija nad perverzijama.

Na Veliki petak, na koji je umro i Mirko Đorđević, Bog je čovečanstvu podario najveći dar. Umirući u mukama na krstu, ukazao je čoveku najviše moguće poverenje i najvišu moguću odgovornost – da živi bez Boga ne samo kao da Bog jeste nego i da ga u svom životu s drugima uskrsava iz mrtvih.

Prepušteni samima sebi, mi smo, dakle, odgovorni za Boga. Jer Bog je dete. On pati u svakoj pojedinačnoj patnji nevinog, kao zajedničko biće ove patnje, i raduje se u svakoj radosti. Nije, dakle, bitno da li se čovek izjašnjava kao teista ili ateista, kao hrišćanin, Jevrejin, musliman ili budista, bitno je da svoj život gradi na ljubavi, nadi i veri u sebe i druge, s kojima stvara ono zajedništvo u kojem uskrasava ono što možemo a ne moramo nazivati bogom ili Svetim duhom, ili nekom drugom rečju, pisanom malim ili velikim slovom.

Nasuprot niskosti velikaštva stoji uzvišenost malenkosti. Dokaz tome bio je i ostao najveći mali čovek među nama, naš drug Mirko Đorđević. Donedavno s nama, od pre sedam dana – u nama. To je najviši dar smrti, ta mogućnost vaskrsavanja u drugome. Tamo gde ste vi, biću i ja, ali samo tamo gde doista jeste, veliki mali ljudi. To nije puka sabornost, nego delatno naše savezništvo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.