Deset godina pre njegove smrti, tri godine pre pokušaja njegovog ubistva – dvema bombama, objavio sam, u „Politici“, tekst „Razgovor u Čistilištu“, koji je nežno posvećen njegovoj pronicljivosti, pismenosti i hrabrosti:

A – Imam ideju za film kakav je neophodno snimiti sada i ovde.

B – A ko će ovde da ti da pare za film koji je neophodan?

A – Dobro, to je drugo pitanje.

B – Ako treba da bude snimljen sada, onda to nije drugo pitanje.

A – Tačno je da Ministarstvo kulture daje pare isključivo za filmove koji bi se mogli snimati i na Marsu, a da se jednako ne bi ticali Marsovaca kao što se ne tiču ni nas. Međutim…

B – Međutim, imaš u vidu nekog sponzora kome je stalo do umetnosti.

A – Imam u vidu samo ideju za scenario o filmu s temom zločina koji je počinio bivši režim.

B – Koji bivši režim?

A – Onaj čiji izdanci cvetaju i u ovom sada, znam šta hoćeš da kažeš.

B – A ti hoćeš da kažeš kako imaš ideju za scenario o državnom zločinu koji, kao državni, ne priznaje ni ovaj, demokratski režim.

A – Tačno.

B – U to ime, živeli! O čemu je reč?

A – O Višegradu u proleće 1992.

B – To je golo nasilje.

A – Jeste, ali film počinje u Brazilu ili Argentini… Jesi li čitao tekst Dejana Anastasijevića pre dve nedelje u Vremenu o Milanu Lukiću?

B – Jesam, briljantan tekst.

A – Briljantan novinar.

B – Odličan portret zlikovca psihopate i studija psihopatologije jednog društva.

A – To je gotov sinopsis.

B – Možda, ali ja ne gledam filmove s nasiljem, niti bih takav film pravio.

A – Ovde se stvari odmotavaju unazad, sloj po sloj, kao krugovi pakla. Prvo vidimo jednog narkomafijaša kojeg hapsi argentinska policija. Kad se utvrdi da je optužen od Haškog tribunala, isporučuju ga i počinje suđenje. Tokom suđenja imamo flešbek na njegov sukob, oko novca od prodaje droge, s grupom koja pomaže pri skrivanju Karadžića i Mladića. Tu vidimo spregu policije, državne bezbednosti i kriminala.

B – Bez obzira na strukturu, ne možeš izbeći scene pokolja.

A – Naravno, to treba da se vidi. Ključne scene su u Višegradu; sećaš se iz teksta, takmičenje u brzom klanju Bošnjaka.

B – Nasilje je opasno na filmu. To je ponavljanje zločina.

A – Upravo to treba da izazove užas i gnušanje.

B – Nimalo nisam siguran.

A – To je apsolutno jezivo.

B – Ja pre mislim da će dobar deo mlade publike u tom liku pronaći novog junaka. Igrani film je opasna stvar. S tim se ne treba igrati.

A – Ovde je reč o suočavanju sa zločinima za koje mladi ljudi uopšte ne znaju, o kojima ne uče u školama, niti im o tome išta govori televizija.

B – Filmovi s nasiljem su najgledaniji. Naročito ako su u sprezi sa seksom. U Višegradu je bilo silovanja, a to je nasilni blud.

A – Ovde sve to treba prikazati iz ugla žrtava.

B – Ima nešto duboko patološko u potrebi ljudi da gledaju film s nasiljem.

A – Končalovski ima o tome nešto vrlo važno. Na jednom mestu u autobiografiji on kaže kako razlikuje smisao filmova sa scenama nasilja po tome da li je reditelj uživao dok ih je snimao ili ne.

B – Ovde je reč o publici. Ona može perverzno da uživa u sekvencama nasilja koje je jedan reditelj snimao s gnušanjem.

A – Ja bih se u poslednjoj trećini scenarija tj. filma bavio samo porodicama žrtava. Tu sad sledi priča o traganju za svojima, o pronalaženju posmrtnih ostataka i sahranjivanju. Sam kraj je na ćupriji kad porodice 25. maja ritualno bacaju u Drinu 3000 ruža za 3000 oduzetih života. Možda bih tu uveo dokumentarne snimke… kratke intervjue s preživelima…

B – Zašto onda ne napišeš scenario za dokumentarni film? Tu imaš mogućnost za potpuno jasan stav a ne moraš da prikazuješ nasilje, nego samo njegove posledice. Tu nemaš ni glumce. Pa, tog krvoloka Lukića morao bi da igra neki sjajan glumac, a Omon, ili je to Bergala, lepo piše o identifikaciji gledaoca sa onim koji pred njim vrši nekakvu, ma kakvu radnju, ukoliko ga glumac vešto igra. Najzad, tu se neminovno divimo glumačkoj igri. To je već Aristotel, divimo se umetnikovom prikazu rasporene mrcine konja koja nam je u životu inače odvratna. Igrani film je opasna stvar, vuče te kao autora da estetizuješ. Zato je dobro da odvratna priča bude izmišljen, a ne istinit događaj. U izmišljanju je poezija. U stvarnosti je nema.

A – I Adorno tvrdi da posle zločina nema umetnosti. U pravu si, Sokrate, to treba da bude dokumentarni film.

Dejan Anastasijević napisao je stotine pametnih, moralnih novinskih tekstova, rasvetljavajući zlo koje se ukorenilo u ovom društvu. Bio je veliki novinar svetskog glasa. Bio je poštovan čovek među poštenim ljudima.