Oboljevanje idealizacije

Posle klanica u redakciji časopisa „Šarli Ebdo“ i prodavnici u lancu košer-proizvoda „Iperkaše“ (Hyper Casher), posle 13. novembra i tragedije koje su, opet u Parizu, priredile „kamikaze“, poznata francuska psihoanalitičarka i semiološkinja Julija Kristeva javno je postavila pitanja: ko je to džihadista, šta je to džihadista, i kako je moguće da neko bude džihadista? O tome je, početkom decembra, objavila i tekst (u časopisu „Slate“).

Njen odgovor na ovo pitanje je psihoanalitčki. Za razumevanje datog problema potrebno je iznova promisliti dva pojma koja su danas zapostavljena, veli ona. Pojmove „radikalnog zla“ i „nagona za smrću“.

Termin radikalno zlo upotrebio je Kant, objašnjavajući s kakvom su ravnodušnošću ljudi u stanju da čine zlo drugima samo ukoliko ih smatraju bezvrednim stvorenjima.

Nagon za smrću, o kojem je prvi govorio Frojd, javlja se tamo gde su pokidane veze samog Ja, kada je Ja izgubljeno u sebi i u svetu. Reč je zapravo o razočaranosti Ja u pogledu same potrebe da veruje, jer nužda za verovanjem postoji kao što postoji i želja za znanjem. Kad želja za znanjem i potreba za verovanjem napuste subjekt, nastanjuje ga nagon za smrću, koji je, u stvari osveta i sebi samome i čitavoj okolini, zbog osećanja ove napuštenosti/izgubljenosti.

Kako do toga dolazi? Da bi se to shvatilo, neophodno je razumeti to da svaki mladi čovek jeste pre svega biće koje veruje: „On je čvrsto uveren da postoji potpuno zadovoljenje želja, da je objekt idealne ljubavi dostižan, da je sami raj delo zaljubljenih, poput Adama i Eve, Dantea i Beatriče, Romea i Julije… Svi smo mi mladi kada smo obuzeti strašću za apsolutnim ili kada smo zaljubljeni“, piše Kristeva.

Međutim, ovoj veri mladog čoveka u ostvarenje idealnog odnosa neprekidno je zaprećeno, stoga što stvarnost frustrira i stoga što su naši motivi i naše želje ambivalentni, sadomazohistički.

„Mladić koji veruje u idealnu vezu sa objektom svoje želje, nemilosrdno strada zbog objektivne nemogućnosti te idealne veze. Taj poraz strasti/žudnje u potrazi za objektom pretvara se u kažnjavanje i samokažnjavanje, sa svim onim uzgrednim patnjama, kroz koje bujna mladost često mora da prođe. A to su: depresije, samoubistva, sitni prestupi, narkomanija, anoreksija… Bazirajući se na idealizovanju, mladost je zapravo oboljenje idealizovanja… Tako se mladalačko verovanje neumoljivo sudara s mladalačkim nihilizmom… odatle proističe autodestruktivno ponašanje.“ Koje će pak oblike ova autodestruktivnost uzeti na sebe, to zavisi od ličnog i socijalno-istorijskog konteksta u kojem živi; zavisi, dakako, i od religijske ponude na tržištu ideja, uverenja i uteha.

Naš moral se pokazao nesposobnim da da adekvatan odgovor, adekvatno zadovoljenje ovom oboljenju idealizovanja. Predreligiozna potreba da se veruje, koja je „neophodna za unutrašnji psihički život s drugima i za druge“, pretvara se u nagon za smrću i radikalizuje se kao zlo.

Terorista- džihadista, dakle, nije uspeo da prevlada, razume, osvesti ovu svoju obolelost idealizacije, niti da živi s njom u produktivnom dijalogu, kao što s njom, tom obolelošću idealizovanja, ne uspevaju da žive ni brojni mladi ljudi u dobro situiranim sredinama na Zapadu, samo što oni, umesto da postanu ljudi-bombe, postaju nešto drugo u takođe radikalizovanom zlu. Junoša na Zapadu ređe podleže religiolikoj ideologiji koja mu kaže da kad pogine kao mučenik, žrtvujući se u eksplozivnom raznošenju nevernika, postaje sveti ratnik i odlazi pravo u raj. On će pre uzeti narkotik koji ga u raj vodi direktno i bez angažovanja. Slični su to opijumi. Ali, nije sve tako jednostavno.

Kad na početku svog teksta Julija Kristeva nabraja negativne učinke Zapada u narastanju terorističkog zla, ona naglašava sledeće: „(ne)odgovornost postkolonijalizma; propast projekta integracija i obrazovanja u školama; neadekvatnost `naših vrednosti` koje pokreću globalizaciju s petrodolarima, obezbeđivani kroz hirurški precizne vazdušne udare; svođenje svih funkcija politike na opsluživanje ekonomije…“

Šta hoću na kraju da kažem? Nisu li „hirurški precizni vazdušni udari“ Zapada po Bliskom istoku i njegova politika svedena na sluškinju jedne gramzive, nemilosrdne, bezdušne ekonomije – pročišćeni vidovi nagona za smrću i radikalnog zla.