Opozicioni političari i protestujući građani

… jer je na RTS-u, uprkos njegovom sloganu „Vaše pravo da znate sve“, javnosti u potpunosti uskraćeno pravo da je javni medijski servis obaveštava o građanskim protestima koji su ozbiljno zahvatili Srbiju, urodila je, neočekivano, lepom nuspojavom građanske solidarnosti i neposlušnosti.

Vlasti su uhapsile nekoliko građana koji su „bez poziva i najave ušli“ u zgradu RTS-a, ali ne i opozicione političare koji su taj „upad“, taj „prodor“ predvodili (sic!). Među uhapšenim građanima našao se i tek opunolećeni mladić Pavle Cvejić, učenik Filološke gimnazije u Beogradu. Na vest da je Pavlu, koji je koristio svoje ustavno pravo da protestuje, izrečena mera tridesetodnevnog pritvora, u protest za njegovo promptno oslobađanje, odmah su se organizovali njegovi školski drugovi, a s njima i onaj dični profesor koji je rekao da ne može držati čas dok je njegov učenik u zatvoru. Ova dogledna budućnost Srbije izašla je na ulice i magnoveno porazila daleku prošlost Srbije, koja je, na našu žalost i trpljenje, još uvek na snazi.

Akcijom gimnazijalaca čitavo društvo podiglo se sada značajno uvis u osvajanju sopstvene slobode. Pavle je pušten iz pritvora, ali njegovi drugovi i drugarice gimnazijalci, kojima su se sada pridružili i studenti, ne žele da glume naivnost. Oslobođen im je drug, ali na snazi je sistem koji sebi daje za pravo da protivustavno hapsi ljude, mlade ili stare, samo zato što ti isti ljudi ukazuju na to da se najviši nosioci vlasti u Srbiji ponašaju protivzakonito:

Predsednik Republike Srbije, Premijer(ka) Republike Srbije, članovi predsednikovog kabineta, ministri u vladi, predsednici opština u kojima vlada SNS i gotovo svi SNS-ovi kadrovi na javnim funkcijama svakodnevno krše Ustav. Drugim rečima, umesto da ih štite, svakodnevno prolivaju krv važećim zakonima. Zato mi, građanke i građani Srbije, ustajemo protiv vas koje smo opunomoćili da vodite državu najbolje moguće, kako bi nam bili omogućeni uslovi u kojima najbolje možemo da obavljamo svoje profesionalne zadatke i izvršavamo moralne obaveze. U tome je sve, početak i kraj našeg odnosa. Ne pristajemo, dakle, da živimo u uslovima u kojima, da bismo preživeli, treba da budemo nemoralni. U ime Ustava, u ime pravde i budućnosti republike, vlast koja se otrgla zakonu, mora biti opozvana.

Sada ćemo se vratiti prvoj rečenici ovog teksta, u kojoj ima nekoliko neraspetljanih čvorišta, koja su, u stvari, čvorišta aktuelnog građanskog protesta, a njihovo raspetljavanje predstavlja putokaz za slobodan i uspešan protok građanske neposlušnosti, koja jedina može doći glave sadašnjem mračnom režimu.

Rečeno je da akcija ulaska u zgradu RTS-a nije dobro planirana. Šta to znači? To znači da građani imaju ozakonjeno pravo ne samo da nežno ispostave zahtev da sa svojim protestnim ciljevima moraju biti vidljivi u medijima koji su u njihovom vlasništvu, nego da, ukoliko medijski javni servis ne radi u interesu građana i time krši Ustav, imaju pravo i da ga zauzmu, te da sami raspuste njegovo rukovodstvo, kao što imaju pravo da zauzmu i Vladu i Predsedništvo Republike i Narodnu skupštinu, ukoliko to predsedništvo i ta vlada i ta skupština rade direktno protiv slobode svojih građana i ekonomske budućnosti njihove republike.

Zatim, rečeno je, u zahtevu, da javnosti preko RTS-a treba da se obrate „predstavnici građanskog protesta“, no, ko su oni? Prema logici samog građanskog protesta, to sigurno ne treba da budu oni političari koji su se tu predstavili upravo kao predstavnici, a među njima istakla su se dvojica: Boško Obradović i Dragan Đilas. Prvi, Obradović, bez sumnje, od svih političara najkonsekventniji je u svojoj antivučićevskoj kampanji i retorici, ali njegovi utvrđeni politički stavovi, u kojima ima mesta i vremena za divinizovanje osuđenih i nesuđenih ratnih zlikovaca, za fašističku ideologiju Dimitrija Ljotića, za homofobiju i tome slično, nije deo rešenja, nego deo problema koji se, uspehom ovih protesta mora trajno otkloniti da bi Srbija doživela novu, demokratsku epohu. Drugi, Dragan Đilas, biznismen je i političar. S praksom tog objedinjenja privatnog poslovanja i javne funkcije, naša republika mora pod hitno da raskrsti. Zašto? To otkriva Henri Dejvid Toro, u znamenitom eseju „Građanska neposlušnost“: „Bogat čovek se uvek prodaje instituciji koja ga je učinila bogatim. Što više novca, to manje vrline, apsolutno.“

Dakako, opozicione političke partije imaju pravo na učešće u građanskom protestu, one su deo društva, ali je važno da u građanskom protestu učestvuju u interesu građana, a ne da tu traže priliku za partikularni interes. U tom smislu, najlekovitiji mogući potez, apsolutni presedan na našoj političkoj sceni, koji bi izazvao odušak javnosti i enormno podstakao građane na protest, bio bi taj da se opozicioni političari, dobro poznati javnosti, obavežu da, u narednih deset godina po obaranju režima A. Vučića, neće prihvatiti nijednu javnu funkciju.