Onaj ko izgovara rečenicu iz ovog naslova, u stvari, definiše društvenu poziciju onog kome se obraća. Kaže mu, najpre, da može biti opušten, da mu od ovog razgovora ne zavisi život kao da je na bojnom polju, licem u lice s neuporedivo bolje naoružanim i veštijim neprijateljem. Ne zavisi mu, dakle, životni put iliti karijera od onog što će ovde i sada učiniti i reći. Uz to ne mora da radi ono što mu je posao, a posao mu je da nagovara, moli i podmićuje investitore. Rečju, da se pred njima ponižava, ali ne sasvim očigledno.
Investitor, vele ovdašnji političari i njihovo javno mnjenje, ulože svoj ozbiljno stečeni novac u privatizovano, inače rđavo preduzeće, da obezbedi nova radna mesta i utiče na pokretanje naše umrtvljene privrede. A zašto bi on to činio? Zato što je reč, kako to objašnjavaju naši političari i njihovi mediji, o dobrotvorima koji vole našu zemlju. Investitor je spasilac i spasitelj. Zarad svoga dobrotvorstva, svaki stoga zaslužuje da mu se za svakog uposlenog namakne iz nacionalnog budžeta po 10.000 evra. Tajna ovih dobrotvora, međutim, u tome je da izvuku šta se još izvući može iz takozvane naše privrede, pre nego što svoje dobročinstvo prenesu u neku drugu ojađenu balkansku zemljicu. To se zove tranzicija.
„Kako je moguće da neko misli da će napredovati ako rasproda sve što ima?“ Tu rečenicu izgovara ovde jedna strana državljanka, lice iz filma „Vlažnost“, reditelja Nikole Ljuce – isto lice koje, opet glavnom junaku, izgovara i rečenicu iz naslova ovog teksta.
FEST samo što nije počeo, ali počele su „novinarske projekcije“, a prva je bila projekcija vrlo dobrog domaćeg filma „Vlažnost“, koji dočarava atmosferu naše nove poslovne klase i njene dobrostojeće menadžerske služinčadi. U toj i takvoj društveno-poslovnoj klimi, inflacija je događaja, a devalvacija doživljavanja. Sve tu ima svoju cenu, oko koje se da pregovarati, a ništa nema vrednost. Dobro situirana lica mogu da imaju sve, ali ne i sopstveni život. Mogu da razgovaraju skoro sa svima i kad im se prohte, ali nikada iskreno. Ukoliko za Firmu i Velikog investitora izvlače maksimalnu korist, od njih mogu da očekuju premije i unapređenja.
Sve smo to videli u Ljucinom filmu, ali ne burno i besno, nego kao svojevrsnu sorentinovsku simfoniju u kojoj život nije lep, nego ružan, iako se predstavlja lepo.
Uočena je tu i sva ona depresiju koja obuzima moćne a uvek nesigurne, jer očas posla mogu, smenili se garnitura vlasti, završiti u zatvoru ili, smenili se garnitura vlasti, izgubiti svoje posede. Ne slučajno, neko od njih kaže:“Ja nemam vremena za depresiju“, ne shvatajući da je depresija tu preuzela oblik poslovne agresije, a da su reči ostale bez subjekta govora, iako ne i bez označitelja.
Iz te društvene klime (vlažnosti) ocrtava se i budućnost društva. No, mladi reditelj na ovom mestu uvodi spasonosnu ironiju. Scena o kojoj je reč dramaturški je maestralna. Od filma „Tilva Roš“ nije bilo tako inteligentne sekvence u srpskom filmu – sekvence u kojoj se, kao na dlanu, otkriva čitav društveni plan.
Petrovdan je. Na slavskom veselju kod roditelja glavnog junaka, njegova sestra i njen suprug, ponosni roditelji, u onom famoznom času kad se treba hvaliti uspehom svog roditeljstva, a to je momenat koji ide uz desert i dižestiv, od devetogodišnjeg sina zahtevaju da pred okupljenom familijom izvede deo iz školske priredbe u kojoj glumi kneza Pavla. Dečak nevoljko pristaje, ali odbija da igra ulogu kneza Pavla, već, na zaprepašćenje i negodovanje svojih roditelja, želi da se iskaže u ulozi Pavlove supruge, kneginje Olge. Od ovoga ne bi bilo ništa da nije blagonaklonosti roditeljevih roditelja. Mamin tata, štaviše, prihvata da bude partner svom unuku u ovoj sceni. Dečak povezuje ešapru oko vrata i počinje da deklamuje reči koje inače odjekuju svečanom školskom dvoranom. U ulozi kneginje Olge, on hvali njenog muža, kneza Pavla, koji se nalazi pred velikim i veličanstvenim zadatkom potpisivanja Trojnog pakta, tog herojskog dela koje preduzima za svetlu budućnost svog naroda i svoje države.
Tog trenutka u ovu, jasno pokazanu, ideološku rupu, kao u slivnik, ulivaju se zaplet i atmosfera ovog filma, jer je ta rupa, ta ideološka kloaka upravo izvorište ove i ovakve društveno-političke klime i njene fašističke vlažnosti (vidi moj tekst „Toplota i vlažnost fašizma“, 05.04.2013).
Ova država koja je u socijalizmu bila suverena i poštovana u svetu, danas je rasprodata i bez dostojanstva. Deca u njoj vaspitavaju se da budu zadovoljna služinčad velikih investitora. U skladu s tim, izgradiće se ovde i novi panteon nacionalnih veličina, u kojem je izdajničkom potezu princa Pavla obezbeđen jedan od centralnih pijedestala.
Ironija u predočenoj sekvenci „Vlažnosti“ govori da pameti ima i da će je biti, uprkos prilikama u koje nas guraju oni koji su sirovu imovinu i moć stekli na surovom osiromašenju naše domovine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
