Od kad znam za sebe znam za to pravilo, koje sam od nje čuo i usvojio kao svoje prvo vjeruju, a ona, moja baka, čula je to od svoje bake, a njena baka od svoje, a bakine bake baka od svoje bake i tako unedogled, duboko u prošlost vremena, do našeg zajedničkog pretka, naše zajedničke pretke, dragi čitaoče, a ono, pravilo i vjeruju, što i ti već odavno dobro znaš jer si ga čuo od nekog svog, glasi ovako: „Doručak pojedi sam, ručak podeli s prijateljem, večeru podaj neprijatelju.“ (Pišem ‘podaj’, a ne ‘daj’, tako kako je, nežnim glasom, kao preko ćilima, govorila moja baka.)

Uobičajeno pred san, bišteći mi svojim punim ručicama kosu (bišteći mi glavu, rekla bi baka), pre moje šeste godine, kad su napustili kuću u kojoj je sada muzej Rodna kuća vojvode Živojina Mišića u Struganiku, ispričala mi je baka puno priča, uglavnom uz ufitiljenu svetlost petrolejke, koja titra po duvaru kao igrokaz u karađozu, pozorištu senki, a kad se nabliži Petrovdan, onda uz svetlost svitaca koje su, meni u čast, unosili u sobu da sijaju kao živa sazvežđa. Ja sam tada video raj, iako su priče uglavnom bile strašne: o povampirenim mladoumrlim majkama koje, lude od neprebolne ljubavi, dolaze po svoje bebe da ih vode sa sobom, o Savi Savanoviću i drugim njegovim manje poznatim kolegama koje, lica bledoga kao da su ga napuderisali belim brašnom, vole da se pojavljuju po samotnim mlinovima i večeraju krv mladih vodeničara; o živim ljudima sahranjenim u fazi svoje kliničke smrti koji se potom bude u grobu, a jedan od njih ima sreću da su ga sahranili s harmonikom, kojom je zarađivao hleb svoj nasušni, pa su mu, eto, usred noći otvorili grob da bi (mu) ukrali harmoniku, a on im je, veselnik, srećan, zasvirao kolo da premru od stra’…, o čergarima koji tope otetu decu u sapun i prodaju ga po pijacama, o prekrasnim vilama koje za punog meseca, kao od majke rođene, igraju kolo preko potoka, a onoga ko bi krišom spazio njihovu neopisivu lepotu, morale bi ubiti, nemirnog srca, ali ne bez strasti i želje za osvetom; o lukavim lisicama koje na sred puta glume smrt (tu sposobnost etiologija, nauka o ponašanju životinja, naziva tanatozom), da bi prevarile trgovce koji ih, srećni da će od njihovog krzna skrojiti kapu ili šal, stavljaju u kanate (najjednostavnija zaprežna kola), a one im pojedu sir, ismuču mleko, ili svojim lisičićima odnesu kokoš…

Ispripovedala mi je baka stotinama puta svaku od tih svojih priča, koje joj je ispripovedala baka, a njoj njena baka…, a ja sam svaku svaki put iznovao slušao sa istom svežinom prvog utiska i proživljavao je s nesmanjenom strašću, strahom i ushićenjem blaženosti. Najvažnije od svega jeste to što mi je baka svaku priču svaki put pričala ili kao sopstveni doživljaj, ili kao doživljaj njene bake, koja joj je to pričala kao svoj doživljaj, ili kao doživljaj onog koji joj je to ispripovedao kao svoj doživljaj, i ja sam te priče uzimao na šte srca doista kao ispovesti očevidaca, što one i jesu.

Jedna od priča koju sam najviše voleo i od koje sam se najviše bojao, a sve sam ih voleo i pred njima strahovao kao da im ne znam kraj, jeste ona o strašnome divu (pazite, Divu!), jednookome, koji je živeo sa stadom svojih ovaca u pećini (već sam je tada poznavao, tu pećinu na Ribnici, sa svim jatima njenih slepih miševa). Taj strašni div zlostavljao je selo, koje mu je svakog dana moralo davati po jednog mladića da ga on pojede. Pokušavali su unesrećeni ljudi da na svaki način dolijaju ovoj divovskoj svojoj bedi, ali im nije polazilo za rukom sve dok se jedan pastir nije javio, kao dnevna žrtva, dobrovoljno za taj podvig.

Dajem ovde samo nacrt razrešenja: uvukao se u pećinu taj mladić i iz praćke kamenom izbio ogromno oko jednookome divu. Slep, lud od osvete, izbacuje div sad svojim ručerdama, iz pećine, kojoj je svojom telesinom zaprečio izlaz, jednu po jednu svoju ovcu i ovnove, da bi ostao u njoj sam sa svojim protivnikom. Ali, mladić je pametan ko pčelica, brzo i tiho zaklao je i odrao jednog ovna (i to perorezom), i uvukao se u njegovu kožu, a kad ga je div izbacio napolje iz pećine s drugim ovcama, i uz to mu se još obratio kao omiljenom svome ovnu, mladić mu se iscerio, odbrusio, i golemim kamenom zapušio ulaz u pećinu. Bio je taj mladić najpametniji od sviju ljudi koji su tada živeli, a desetak godina potom saznaću da mu je ime Odisej, i da je div Kiklop.

Dok sam kao petnaestogodišnjak čitao prvi put Homerovu „Odiseju“, u magnovenju shvativši da mi je moja baka, onako kako je to slušala od svoje bake, a njena baka od svoje, a bakine bake baka od svoje bake, ispričala priču kao što ju je pričala Homerova baka da joj je pričala njena baka, a ovoj njena, i tako unedogled, duboko u prošlost vremena, sve do našeg zajedničkog pretka, pogodila me je radost kao grom iz vedra neba, ono umilenije, onaj božanstveni potres sreće koji se zrakasto-sunčano razliva po celom našem biću koje nije ograničeno našim telom, a ni svemirom.