Poslednji jugoslovenski pozorišni kritičar

Redovno, gotovo svakodnevno, odmah posle predstave, pronicljivo i sveobuhvatno, referisao je o istini i laži, o lepoti i rugobi, o živodajnosti i trovanju života u pozorištu, i ne samo iz svakog pozorišnog kutka Srbije nego s celog jugoslovenskog prostora.

Tih četrnaest leta, od 2002. do kraja 2015. godine, kao stalni pozorišni kritičar Drugog programa Radio Beograda, Goran Cvetković je bio jedini jugoslovenski pozorišni kritičar i jedan od tragično malobrojnih, uz dragocene izuzetke Teofila Pančića i Viktora Ivančića, delatnih jugoslovenskih pisaca i novinara.

U njegovim pozorišnim tekstovima nastavila je da živi i učinkuje jugoslovenska kultura i njen srpskohrvatski jezik – uprkos svim besovima nacionalnih nacionalističkih kultura koje su se urotile protiv jugoslovenstva, i njegovog antifašizma, kao, zapravo, najvišeg kulturnog dometa svih pojedinačnih jugoslovenskih nacija.

Nacionalisti ratuju protiv sopstvene nacije. Sadašnje stanje kulturâ tih antijugoslovenskih jugoslovenskih nacija koje vode nacionalisti – proporcionalno je stanju suverenosti tih država-banana.

Pominjem hebdomade njegovog života, te sedmogodišnje deonice, kako su govorili stari Grci, da bih istakao antičku strast ujedno za pozorištem i demokratijom – u samoj želji i nesebičnom nastojanju kritičara Gorana Cvetkovića. Pisao je, velim, odasvud iz Slovenije, Bosne, Hrvatske, Makedonije… nekad i po četiri-pet iscrpnih izveštaja sedmično, ali je često javno i govorio, za okruglim stolom ili u razgovorima sa stvaraocima predstava, uvek debatno da jarko obeleži festivalske večeri i premijere, uzburkavajući polemiku i udahnjujući istinski život i tamo gde ga je pozorišna predstava o kojoj se vodi reč upravo ugasila.

Posle tih zvaničnih razgovora usledili bi noćni simpozijumu, gorljive gozbe prijatelja i kolega, u kojima se žučno raspravlja o teatru, njegovoj umetnosti i politici, njegovoj estetici i etici, a Goran Cvetković, koji je tokom javne rasprave govorio poput Diogena iz Sinope, na ovim gozbama, uvek uz autohtono crno vino, postajao je razbarušeni Dionis – nikad ne štedeći pohvala, nikad ne škrtareći na pokudama, kao i u svojim kritičkim zapisima, jer ovde se radi o istini i laži, o umetnosti demokratije ili sluškinji totalitarizma, o znanju ili opsenarstvu, i zato s tim stvarima koje ispunjavaju ili prazne život časni svedoci poput Gorana Cvetkovića ne koketiraju i ne prave kompromise. Iza njih ne stoji niko u vlasti, koja ima pravo na monopol sile, jer iza njih su autentični doživljaj i nepatvoreno znanje.

Pozorište nastaje u polisu, rađajući se ujedno s demokratijom. Ono je suštinski politična umetnost, koja preko etike dospeva do svoje igre, i preko igre, putem ludičkog momenta, dospeva do etičkog stava. Etičko i ludičko ogledaju se jedno u drugom. Pozorište je, naime, suštinska potreba demokratskog društva – alternativno vreme i alternativni prostor jednog društva, jednog polisa, u kojem se jasno ogledaju njegove vrline i mane, ono što je dobro i ono što je loše. Pozorište nije s onu stranu dobra i zla. Ono je uvek ili na strani dobra, ili na strani zla. Goran Cvetković to dobro zna i zato o pozorišnim predstavama i njihovim stvaraocima piše kao da piše o krajnjim stvarima. O pozorištu, on govori kao o autentičnom polju komunikacije, polju autentične komunikacije. I stoga je tako osetljiv i goropadan kad uvidi da je u pozorištu posredi prevara, laž, foliranje, prenemaganje. Jer, načelo svake ozbiljne predstave jeste autentična beskompromisnost autorskog zahteva.

Kao diplomirani pozorišni reditelj s dugogodišnjom praksom, naročito u eksperimentalnom, studentskom pozorištu, Cvetković se za poziv kritičara pripremao temeljno. O predstavama je pisao specijalistički, kao što bi, na primer, jedan primarijus komentarisao hiruršku operaciju svog kolege. Ali, to je tek pola od ovog mukotrpnog i, u ovom društvu dozlaboga potcenjenog, poziva pozorišnog kritičara, koji je invalidan bez jasnog i slobodarskog etičkog i političkog stava, bez one zagriženosti u borbi za demokratiju društva i sveta. Goran Cvetković, pozorišni kritičar, u ovoj se borbi posebno kalio.

Uz Biljanu Jovanović, Primoža Beblera i Natašu Kandić, Goran Cvetković je inspirator i organizator prvih antiratnih protesta i akcija otpora režimu Slobodana Miloševića. NJegov antifašizam nije praznična retorika, nego svakodnevni život.

Prestankom kritičarske aktivnosti Gorana Cvetkovića, jugoslovenska kultura ostaje bez svog poslednjeg i izuzetnog pozorišnog kritičara. No, pet godina njegove požrtvovane borbe u teatru i, kroz teatar, u društvu i za društvo, ovekovečeno je u dvotomnom izdanju njegovih radova, pod preciznim naslovom: „Teatar i društveno biće – odabrane pozorišne kritike 2011-2015.“

Dva toma ove knjige, na sedamsto stranica, objavila je pre nekoliko dana izdavačka kuća MostArt iz Zemuna, osnivača i urednika Dragana Stojkovića. Autentičnost ovog izdavača prepoznala je autentičnost pozorišne kritike Gorana Cvetkovića. To je pravda poštenim ljudima: da se druže jedni s drugima.