Usredsredimo pažnju na pozadinu dve manje spektakularne vesti! Ona o zatvaranju desetak sportskih kladionica zbog nelegalnosti, prostrujala je medijima uoči finalnog teniskog meča na turniru u Rimu, na kojem je Đoković Nadala pobedio u tri seta. Dva puta, u pauzama u prvom i trećem setu, gledaocima direktnog prenosa na TV B92 uručena je reklama sportske kladionice Meridijan (koja posluje legalno). Prema Zakonu o informisanju i Zakonu o oglašavanju, dozvoljeno je reklamiranje kladionica, što će reći kockarnica, ukoliko imaju dozvolu za rad a ne pozivaju na klađenje u kojem se dobitak isplaćuje na teritoriji druge države. Prošle godine su kockarnice izmeštene iz neposredne blizine škola, s tim što zakon propisuje da 101 metar razdaljine već ne predstavlja neposrednu blizinu, a sada je sve njihove pogodnosti moguće predočiti školarcima kod kuće, i to u udarnim reklamnim terminima. Kockarnice bi zakonski trebalo tretirati isto kao pornografski sadržaj za koji je određen kasnonoćni i ranojutarnji termin televizijskog emitovanja. Na ovom primeru jasno se uočava licemernost zakonodavca.

Takođe u direktnom televizijskom prenosu, Milan Beko je ponudio državi da od njega kupi Luku Beograd. Sutradan, premijer Cvetković je Beku poručio da to ponudi svima, a ne samo vladi. Zar je zakonito prodavati posed nad čijim se vlasništvom vodi sudski proces? Pomenutim odgovorom premijera, vlast poručuje da problem u ovom slučaju nije u (i)legalnosti vlasništva, nego u imenu vlasnika! U predizbornoj kampanji, vladajuća koalicija pokušava da na startu poentira simboličnim trijumfom nad jednim tajkunom.

Ovakva provizornost poteza i licemerje zasnivaju se na nedefinisanosti ideologija političkih subjekata. Ideološki jasno profilisana stranka na celoj političkoj sceni Srbije, iako je posredi pogubna ideologija, danas je Srpska radikalna stranka. Nešto jasniji ideološki profil ima još i Liberalno demokratska partija, što znači da je i njen „postizborni koalicioni potencijal“ (to jest potencijal koalicionosti) ograničen. Isključujući navedene dve, sve druge stranke imaju tako visok potencijal koalicionosti da se u njegovom odrazu ne razaznaje njihov sopstveni lik, odnosno obraz.

Predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, svojim provokativnim izjavama, svoju stranku sve više gura ka periferiji sadašnje koalicije, čija je matica Demokratska stranka, ali, bez opasnosti da pređe granicu – jer nje, zapravo, i nema. Ipak, potencijal koalicionosti svakim danom tu postaje elastičniji i elastičniji, što nije nikakvo čudo (na koje liči svaki mađioničarski trik), s obzirom da je i samo središte aktuelne koalicije potentno za sve moguće postizborne oblike.

U direktnom televizijskom prenosu, na pitanje s kojim je sve strankama moguća koalicija SPS-a, uglednik stranke Dušan Bajatović odgovora da je to stvar „postizborne matematike“. Jednom reči, mogućne su sve moguće kombinacije političkog srastanja, a u zavisnosti od toga koja je partija osvojila najviše glasova.

Apsolutni potencijal koalicionosti glavnih političkih aktera predstavlja smrt politike. Stoga bi, pre parlamentarnih izbora kojima se približavamo, javnost morala barem da obaveže predstavnike političkih stranaka da se izjasne o svojim „postizbornim matematikama“. U najmanju ruku, o tome s kim ni u kakvom slučaju ne bi ušli u političko partnerstvo. To je jedini način da se politički subjekti, makar inicijalno, prizovu odgovornosti i identitetu.

Takođe u direktnom prenosu, istovremeno televizijskom i radijskom, Milan Krkobabić, potpredsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije, čiji potencijal koalicionosti mogu ostvariti i DS i SNS, izjavljuje slavodobitno da je „vreme pred nama“, misleći, dakako, na svoju partiju, a ne na uboge građane. Ukoliko je vreme „pred nama“, onda je briga „iza nas“.

Nažalost, u našem društvu stvari stoje sasvim drugačije. Briga je ispred nas, a vreme iza. O neophodnosti ubrzanja da bi se uopšte mogla prebroditi ta traumatična razdaljine, posle Đinđića, ne govori niko od političara, što je u skladu s potencijalima njihove koalicionosti.