Kao učenik, poštovalac i nastavljač nauka Mihaila Markovića i Mihaila Đurića, bili su mu bliski i njihovi politički pogledi kojima su podupirali društveni uspon Slobodana Miloševića. To sam kod profesora Žunjića prezirao, a voleo sam njegova eruditska predavanja, njegovu polemičku strast i vrsno umeće argumentacije u dokazivanju stava, njegovo visoko vrednovanje Marksove filozofije i njegov ateizam kao pogled na svet, kao što su mi i danas drage njegove izvanredne knjige, u koje su, što je kod nas najređe, ugrađene decenije sistematičnog rada i istraživanja.

„Istorija srpske filozofije“, četvorotomno delo „Prirok i suštastvo (istorija pojmovne logike kod Srba“, dvotomna „Filozofija i njen jezik“, „Logika i teologija“, da nabrojim samo poslednje, kapitalne su knjige, tako temeljno ispitale probleme kojima se bave da su nužno sprečile Žunjićevo članstvo u SANU. To mu i u smrti služi na čast.

Na čast profesoru Žunjiću, kao svedok to moram reći, služi i to što je na jednom predavanju potkraj 1987, kazao i ovo: „Čuo sam u dekanatu za pritužbe na to što pišem latinicom. Mogu samo reći da je meni ćirilica draga, ali da ću ja na predavanjima nastaviti da koristim latinicu.“ Osim toga, tokom studentskih i građanskih demonstracija, u zimu 1996, javno je rekao: „Ne slažem se sa zahtevima studenata, ali podržavam njihovo pravo na protest.“ Ubrzo potom otišao je iz Srbije da istoriju filozofije predaje na univerzitetima u SAD.

NJegova pojava i njegova predavanja inspirisali su me i za ovu proznu dokumentarnu sliku u romanu „Soba za jedan krevet“ (2002):

Ulazi, desnom rukom zatvarajući za sobom vrata dok u levoj, u šaci, drži fasciklu zasadržajenu beleškama za svoja predavanja, philosophiae doctor’, professor Picus, prilazi katedri, spušta fasciklu, iz džepa crnog kadifenog sakoa vadi papirnu maramicu, pristupa tabli, maramicom u desnoj ruci otire sa table kredom ispisana slova prethodnog predavanja, održanog tu, u amfiteatru, koncem zimskog semestra, reliquiae reliquiarum olim magni et inclyti regni Philosophiae’, te maramicu, pošto je najpre osmotrio okolinu, spušta na katedru, prstima desne ruke razvezuje kaiš sata i sat sa zgloba levice smiče, otvara fasciklu, dune u prste desne ruke pa ih prevuče preko teksas platna svojih pantalona iznad bedra, pogledom pređe preko dvorane, prstom leve ruke dodirne deo okvira nad nosom i pomeri naviše naočare, žamor prestaje, i u tom tajcu prof. dr Pikus započinje letnji semestar prvim predavanjem u ciklusu pod naslovom „O osnovnim stavovima Heraklitove misli i njenoj osobenoj formi“:

„Nesrazmera obima i značaja Heraklitovog spisa pokazuje da srazmera te vrste nije nužna. Heraklit je prvi istinski filozof. Tales, kojega mnogi drže prvim filozofom, bio je inženjer, uz to naučnik, bio je praktičar. U istoriju filozofije, on je dospeo preko Aristotelove interpretacije njegovih fizikalnih pogleda, ali se ona nije temeljila na Talesovim sagledavanjima. Prvi pravi, autentični filozofski iskaz, nalazimo kod Anaksimandra. Iako je to prvi filozofski stav za koji znamo, nije ga izrekao pravi filozof. Anaksimandar je bio protonaučnik koji deluje sa praktičnom svrhom. Ni Pitagora, iako je sebe prvi nazvao filozofom, nije filozof. Pitagora nije bio kontemplator, već vođa mističkog bratstva koje se vodilo čisto praktičnim ciljevima: spasu sebe i drugih. Elejci su jeretička sekta, ogranak pitagorejstva. Primenili su logičku formu – Hegel to naziva apstraktnim razumom – manijakalno i došli do ideje o nepokretnom, jednom biću. Prema Parmenidu, prvom velikom fanatiku, stvar je spoznata samo ako je spoznata neprotivrečno. Ali, problem je što stvarnost nije takva. Onaj ko hoće da je spozna, hoće više od toga što je jednostavno logično“, tu profesor naglo dovodi svoj tenor do usijanja, do tačke topljenja zlata, taleći, poput kita, svoju divlju pesmu u ovom sobnom akvarijumu, i tako mene, uljeza među studentima, divljač među zlatnim ribicama, goropadnu i krhku sipu, prhku sipu zločesticu, razneži i ogordi tom skrivenom, umivenom sinkopom, „a to je učinio Heraklit, i to je njegov iskorak“.

„Mnogo je lakše živeti sa razumom, tu se uvek zna gde se stane. Filozofski pojmovi, međutim, nisu jednoznačni i sigurni. To osećanje nesigurnosti, prvi put se sa Heraklitom prihvata. Aletheia nije odvojena od doxa. Tu se meša istinito i prividno, nastajanje i nestajanje, bivstvovanje i nastajanje. Ova unutrašnja dvostrukost stvari ima pretenziju da u sebe uključi i onoga koji dolazi do spoznaje. Heraklit je prvi mislilac koji je znao šta znači biti filozof. Kod Heraklita, filozofska ideja se prvi put javlja u svojoj spekulativnoj formi, izložena u najopštijim pojmovima. Bivstvovanje, prvo, nastajanje – to su principijelno apstraktni pojmovi; ne voda, vatra… Apsolut je shvaćen kao jedinstvo oprečnog. Ili, prevedeno nama bližim jezikom, kao dinamičko bivstvovanje. Bivstvovanje u kretanju, nastajanju i promeni. To se razlikuje od onog vrlo logičnog i rezonirajućeg mišljenja“, materinski sopran, nastao u tami uterusnoj, tu ima svoju akme’, potom, povraća se u tenor, i taj paradoks glasovne dvojbe, ta coincidentia oppositorum’, ta unutrašnja dvostrukost jednog te istog glasa, naglo, objavljivaće se i nadalje, dok se doktor upustio već, počevši od trideset petog, u raspravljanje fragmenata Heraklitovog spisa.

Profesor doktor Gordan Pikus stavlja svoj časovnik na ruku, sklapa korice fascikle i upućuje se stepenicama prema izlazu iz amfiteatra, ali, pre nego što otvori vrata i izađe, obraća se, sottovoce, jednoj lepršavoj studentkinji, što sedi na kraju reda tik uz njegovu stazu: „Vrlo ste privlačni, koleginice!“