Tomislav Nikolić, dijalektičar

„Pavle: Tata, oprosti, imam suđenje u podne, a pre toga moram do Vučićevog kabineta. Ti ostani ovde u kancelariji koliko želiš.

Đorđe: I ja bih već morao da krenem, idem u Patrijaršiju.

Pavle: Nešto ozbiljno?

Đorđe: Veoma. A zašto ti ideš u kabinet predsednika?

Pavle: Treba da mu predočim pravnu osnovu izmene Uredbe o reprezentativnim objektima, koju smo ovde razradili za njega.

Đorđe: Čemu to?

Pavle: Pa znaš da Nikolić već godinu dana od isteka svog mandata živi u Užičkoj 23, u rezidenciji predsednika republike. Prema izmeni ove uredbe, moći će najzad da uđe u proceduru otkupa vile.

Đorđe: Toma to odista zaslužuje.“

Prošlo je dva meseca od tada a u novinama (kad danas kažemo novine, kažemo Danas!), mogli smo da pročitamo vest: „Vlada Srbije donela je uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o nepokretnostima za reprezentativne potrebe, kojom se omogućuje bivšem predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću da i dalje boravi u državnoj vili u Užičkoj 23 na Dedinju, objavljeno je u Službenom glasniku… Uredbu je potpisala premijer Ana Brnabić. Uredba će stupiti na snagu 10. novembra, osmog dana od objavljivanja u Službenom glasniku.“

Rečeno – učinjeno! Tajni izvori iza zatvorenih vrata kabineta pokazali su se bistro i izdašno. Iskusni advokat (i književnik, molim!) „Pavle“ predočio je gde treba i kako treba pravnu osnovu za izmenu Uredbe o jednom reprezentativnim objektu i, tandara-mandara, to javno dobro od sutra je već na tri četvrtine svog puta ka odredištu za privatni otkup.

Stvar, međutim, nije nimalo jednostavna. Ona je kompleksna, uz to i konspirativna; bez dlake na jeziku, možemo reći da je ta stvar ilegalna, a na kraju, kad do kraja dođe, predstaviće se kao onaj oblik tragedije što ga Aristotel s pravom smatra najgorim: kao tragedija sa srećnim svršetkom. O čemu se radi, gospodo Srbi?

Pođimo od imena! Nomen est omen. Kao što imenâ uvaženog našeg bogoslova Đorđa, člana Svetog Sinoda SPC-a, i jednako uglednog mu sina Pavla, pravnika i književnika, predstavljaju samo kodne, dramske forme njihovih zatajenih imena, tako i ime onog bivakujućeg (ne, dakle, bivstvujućeg) „Tomislav Nikolić“ jeste, u stvari, kodno, tajno ime za javnu upotrebu. Na kraju ove društvene drame, u raspletu koji će nužno doći, ta stvar će se nazvati svojim pravim imenom i pokazati kao od majke rođena.

Kako sam i ranije, iz sasvim patriotskih razloga, uzimao u zaštitu sve to što javno nazivamo Tomislav Nikolić, te sam, na primer, 13. oktobra 2017. godine, pružio nepobitne dokaze o naravi njegovog roda iliti žanra (vidi moj tekst „Tri dokaza da Tomislav Nikolić nije magarac“), ovde ću nastaviti s tom zaštitničkom praksom i, najzad, reći da to što nam je poznato kao Tomislav Nikolić, na jedan krajnje dijalektički način, radi u korist opšteg dobra, a za to ću, kako ne bih ugrozio njegov tajni društveni zadatak, u prilog ovoj tvrdnji, navesti samo činjenicu koja je javnosti upravo predočena, a ne svu glavninu dokaza koja će na svetlost dana isplivati kad se ispuni misija „Nikolić Tomislav“.

Najdirektnije, prethodni predsednik republike prikuplja ključne dokaze protiv sadašnjeg predsednika republike i njegove premijerke. Tako im je, u poslednjem svom postupku u ovom nizu (h)artefakata, priredio situaciju da naprave kardinalnu grešku, još jedan udar na zakon, prenamenjujući reprezentativnu namenu objektu za boravak predsednika republike. Premijerka Ana Brnabić, morala je za tu priliku promptno da napusti sastanak vladinog Saveta za kreativne industrije, i stavi svoj dragoceni potpis na uredbu o izmeni uredbe, te se vrati na sastanak, i na taj način u svoj potpis upiše i odgovornost svih članova Saveta za kreativne industrije. Molim vas, Tomislav Nikolić ne samo da nije magarac, što smo tri puta dokazali, nego je genijalan reprezent autoraskrinkavajućeg subjekta savremene srpske unutrašnje politike!

Najzad, takođe dijalektički genijalno, Tomislav Nikolić sokoli premijerku i predsednika da u ime Tomislava Nikolića lažu i zakon krše ne inteligentno, kako to uobičajeno čine svetski političari, nego glupo i krajnje prozirno. Bivši predsednik Srbije oduzima, dakle, političkim lažima na najvišem rangu svaki mogući društveni dignitet, lukavo dopuštajući da se u njegovo ime one otelotvoruju isključivo na najstupidniji način, da ih ni petogodišnje dete s čokoladom ne bi pojelo.

Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, ono-sada-bivakujuće-u-Užičkoj-23-pod-združenim-imenom-Tomislav-Nikolić radilo je uspešno, kao niko pre njega, protiv svog učitelja pod imenom Vojislav Šešelj, da sad radi protiv svog učenika pod imenom Aleksandar Vučić i njegove nameštenice u vladi pod imenom Ana Brnabić, sejući dokaze o njihovim kršenjima zakona štedro, da s njih, kad za to dođe vreme, na polzu otečestva ubere sudski plod. Ništa bez dijalektike!