Večnosti Tea Angelopulosa  1

Njegovi filmovi su simfonije za oči.

Teo Angelopulos je poginuo tokom snimanja filma. Dok je prelazio ulicu da bi glumcima, ispred kamere, dao rediteljsku instrukciju, udario ga je motorcikl u pokretu i oborio ga na asfalt. Posle  nekoliko sati pokušavanja da ga povrate u život, lekari su mrtvozorno konstatovali Angelopulosov poslednji odlazak.

Posle neumitne dijagnoze doktorâ, koju konačno može da opovrgne samo čudo, kakvo postoji jedino u snovima i na filmu, filmskim kritičarima ostalo je samo da konstatuju kako je slavni grčki reditelj izabrao da umre na najdostojniji način, tokom nastajanja filma – stvaralački, onako kako je i živeo, jer, živeo je da bi stvarao filmove, a filmove je stvarao da bi svoj život režirao na najlepši način.

Bio je Angelopulos svestan te privilegije, i ta svest o zahvalnosti na mogućnosti da stvara, opipljiva je u svakom kadru njegovih filmova. Činio je, dakle, tako ne samo do poslednjeg daha nego i poslednjim svojim dahom.

Smrt Tea Angelopulosa kao da je rediteljski gest. Prelazeći ulicu da saopšti uputstvo glumcima, Angelopulos je iz života prešao u smrt u pola rečenice, usred probnog kadra, u stanci tokom snimanja. To je smrt koju svaki reditelj sanja za sebe, rediteljska smrt par excelllence. Najzad, to je uputstvo o smrti koja ne kuca na vrata, nego ulazi bez najave i pozdrava, usred posla, usred ljubavi, usred ushićenja i kreacije, usred bela dana.

Čovek koji je svojim sinematičkim delom, ne samo istoriji umetnosti nego i svakodnevnom životu, zaveštao jedinstveno, unikatno iskustvo gledanja, posmatranja, motrenja i razmatranja pojava, svojom je smrću, dakle, održao lekciju o smrti samoj – kao o grabežljivici koja vreba i zaskače usred dugog kadra, koji pažnju gledaoca usredsređuje na ono bitno nepojavno u pojavi, na ono što nam pri uobičajenom gledanju izmiče, do čega nam svakodnevni pogled nema ni vremena ni volje da dopre.

U tome je smisao dugih, produženih, beskrajnih kadrova koje je stvarao Angelopulos, a koji su otpočinjali tek tamo gde bi ih drugi reditelji već okončali.

U tim kadrovima kao da nam se pogled navodi iz beskraja. Kritičari su to nazivali nečim metafizičkim kod Angelopulosa, premda tu ničeg onostranog zapravo nije bilo. Posredi je jedan sasvim različit, dugo upiljen, zainteresovan i obgrljavajući pogled na svakodnevni život ljudi.

Utiske iz jedanaest filmova Tea Angelopulosa nosim kao najprisnije svoje, i ne toliko kao da su mi iz doživljaja na javi koliko iz doživljaja u snovima. Najzad, tim svojim specifično dugim, plavnim kadrovima, intimnim pogledima koji proziru ljudske radnje, strasti i greške, Angelopulos, kao nijedan drugi lirski reditelj, zadovoljava onaj stari, zaboravljeni Platonov uvid da umetnost pruža specifičan vid saznavanja.

Prikazujući masu ili grupu, Angelopulos ume da u njoj svakog pojedinačnog čoveka uvidi u njegovoj usamljenosti, u njegovoj dubokoj čežnji za nečim drugim i drugačijim od postojanja.

Doživljaj istorijskog sveta, a Angelopulosovi lirski filmovi su i istorijski filmovi, uvek se tu spaja s vizijom sveta kakav bi bilo lepo da bude.

U našoj percepciji, pak, zbiva se ovde nešto više od samog prijema slike, nešto dodatno samom posmatranju, i mi tu imamo osećaj kao da samim činom posmatranja kreiramo. Kakva magija režije!

Tu se uprisutnjuje ono što se ne nalazi u samoj radnji ili pejzažu. Film se tu ukazuje kao jedinstveno sredstvo ili pomagalo jednog pročišćenijeg gledanja na stvari.

Ljudska postupanja koja dovode do tragičnih posledica, Angelopulos prikazuje uvek tako da nagoveštava i mogućnost drugačijeg zasnivanja ljudskih odnosa, ali sa iskusnim znanjem da se ta mogućnost nikada do kraja neće aktuelizovati u čovečanstvu, nego samo u poeziji i umetnosti čoveka.

Sva zbivanja, bilo da je reč o nežnosti, skrnavljenju, mirnoj ili nagloj akciji, u filmovima ovog autora odvijaju se u istovetnom, jedinstvenom tempu i pod istim ritmom. Na ovaj način zbivanja se, paradoksalno, na trenutak apstrahuju od aktuelnog vremenskog promicanja, i tada ih sagledavamo izvan konteksta pripadajuće im privremenosti, iako duboko svesni njihove konačnosti.

Tu osećamo neko nevidljivo prisustvo koje svaku pojavu, divnu ili groznu, obasjava iznutra istom svetlošću – to je drukčija mogućnost same te pojave. To je besprekorni moral autora.

Angelopulos kreira kao da otkriva; kao da otkriva tu, u stvarnosti nemoguću, poziciju večnosti, taj osećaj lišenosti svih niskih pobuda, gde odjednom, hteli to ili ne, na trenutak postajemo čista moralna bića, sasvim anđeoska. Ta pozicija je moguća samo u snovima i u umetnostima, u jednom ekstraordinarnom opitu, da čoveku pruža istinito, realno iskustvo večnosti i dobrote.

Filmovi Tea Angelopulosa gledaocu garantuju pravo na vreme.