Čega se plaši Stiven King?

Taj voajerizam je podstaknut jednim događajem iz njegovog detinjstva. Roditelji su mu se razveli, a majka je optužila oca da je bio neveran. Mladi De Palma je proveo nekoliko dana prateći svog oca nadajući se da će ga uhvatiti „u šteti“ i tako potvrditi majčine slutnje. Ta estetika pogleda kroz ključaonicu pretvorila ga je u majstora iščekivanja i formatirane jeze (Master of Suspense). Taj njegov „dugi kadar“ je nalik šahovskom otvaranju u kome se daje žrtva u pešaku radi preuzimanja inicijative. „Kamera laže sve vreme“, tvrdi De Palma, dreser tuđe patologije motiva. Patentirao je „tinejdžerski telekinetički horor žanr“. Predmeti se pomeraju mislima. „Keri“ (1976) je ostavila bioskopske podlive koji ni danas ne blede. Snimljena je po prvom romanu Stivena Kinga. Lucidni horor elementi često su bioskopski praćeni oštrim humorom. Bizarnost je ta koja čini da ovaj ritual ne bude zanatski rutiniziran.

U bioskope je stigao rimejk „Keri“. Retko je koji film ovako skoro popljuvan. I u svetu, i u Srbiji. Umesto da se plaši, publika se na beogradskoj premijeri pomalo i smejala. Nije pomogla ni talentovana rediteljka Kimberli Pirs. Popljuvana je i hiperhormonalna Keri – Kloi Grejs Morec. Kritičari i forumaši se sprdaju i sa njenom opsesivno religioznom i dobro ludom majkom – Džulijan Mur. Da li bi zaista Slavica Ćukteraš, Rada Manojlović i Milica Todorović – sve „Grandove“ zvezde, daleko uverljivije odigrale Kerine školske drugarice i dušmanke. Film kao jeste adaptiran na YouTube vreme, ali nema nijednu neurozu ovog vremena. Plus što skrnavi De Palmin prvenac. Sve je bizarno – čak i pokušaj „ženskog pisma“, čak i falusoidnost kao temelj progresivne neuroze. I ono đavolsko je dehidriralo. Tinejdžersko nasilje, kao inkubator zla, manje-više je klasično. Već sto puta viđeno u svojoj hijerarhiji motiva, preziru prema različitima i slabima pre svega.

Ispade na kraju da jedino vredi rečenica Džulijan Mur – „trebalo je da ga ubijem kad mi ga je stavio“. Kerina majka je živela u bezgrešnoj vezi, pa ju je dragi jednom pogledao „onako“, i desilo se to, ali njoj se to svidelo, začela se Keri, a greh je uzeo maha, preneo se i na njenu ćerku, koja na kraju za nju postaje veštica. Iako slatka Keri kaže „mama, ne postoje veštice“. Ceo život je za mamu samokažnjavajuće pokajanje i put ka iskupljenju. Po potrebi i sa satarom. Pogonsko gorivo cele priče je menstrualna krv. Na kraju najveći greh nove „Keri“ jeste u tome što ona uopšte nije strašna. Doduše i nije. Ali, to joj je i najveći kvalitet. I ostale kritike na račun filma su formalno tačne, ali ako malo bolje razmislite, vidite da su sve pogrešne. „Keri“ je, pre svega antifilm, dakle i antihoror. A taj „žanr“se ne opservira konvencionalnim kritičarskim instrumentima. Mene „Keri“ zato plaši više od bilo čega što sam pogledao, jer sumnja da li se ikad više i možemo uplašiti u bioskopu prilično ekstremizuje stvarnost. Možda je to i zbog sumnje da su svi horor mehanizmi i ideje iscrpljeni i da je to sad samo mrtav žanr, ili eventualno malo življi od vesterna. Ako je tako, eto utehe. Ali, ako je ovo drugo, onda nije dobro. S te tačke nova „Keri“ ne da nije promašaj, nego je i međaš.

Od svih zala, smatra pisac studije „Mit o đavolu“ Džefri Berton Rasel, najgora su ona mirna, institucionalizovana zla. U romanu „Isterivač đavola“ (The Exorcist) Vilijem Bleti nam predstavlja jednog đavola koji je dovoljno glup da opseda devojčicu, a ne neku nacionalnu vladu, iako bi mu ovo drugo posedovanje omogućilo da svetu nanese mnogo veću štetu. Svima nam je poznat poražavajuće bezličan i birokratizovan oblik što su ga dobili nacistički logori smrti, podseća Rasel. Lažnu Sataninu slavu može da oseti samo um „uzvišen“ apstraktnim razmišljanjem koje mu dozvoljava luksuz da zaboravi patnje pojedinca. Apstrakcije ubijaju, zar ne? Pa bile one Nacija, Crkva, Demokratija, jer, ističe Rasel, nacizam kome je žrtvovana Ana Frank ili demokratija kojoj je žrtvovano dete iz Vijetnama nisu stvarni. Stvaran je bol te dece. Zato bi svaka nekorumpirana porota presudila da Fredi Kruger nije kriv. Čak ni kao apstrakcija.

U „Braći Karamazovima“ Dostojevski je napisao: „Mislim da Đavo ne postoji, ali da ga je čovek stvorio, i to na svoju sliku i priliku.“ U bioskopu je on uvek bio entitet. Zato i idealan trening – simulacija za životnu svakodnevicu. Davno sam o tome pričao sa Tijanom Mandić, kliničkom psihološkinjom. „Kada gledamo horor, možemo uvek okrenuti glavu, zatvoriti oči i izaći iz te 'realnosti'. Za razliku od toga, u svom svakodnevnom životu skoro nikada nemamo takvu kontrolu, mogućnost izbora i moć nad događajima. Naša svakodnevna realnost je ponekad najveći horor koji smo doživeli. I to horor koji su pisali netalentovani scenaristi, režirali nesposobni reditelji i odglumili loši glumci. Vešti manipulatori su nam to prodali kao našu objektivnu realnost. Drugo, u hororu je najčešće definisano ko je dobar, a ko zao. Najveće strave i užasi nisu na filmu. Kako prihvatiti da živimo u njima i da plaćamo mnogo veću cenu od bioskopske ulaznice“, rekla mi je tada Tijana Mandić.

Vreme stalno potvrđuje emocionalnu nepismenost koja se trudi da sujeverno ili pomodno ignoriše strah koji spada u prirodne i osnovne ljudske emocije. Negacija straha od života, straha od smrti i svih ostalih prirodnih strahova i navlačenje na supstitute je velika prevara postindustrijskih civilizacija. Konzumersko ludilo pomaže u tim prevarama: Kupite naš sapun i nikada nećete ostariti i umreti, kupite našu bravu i spavaćete mirno. To je jedan od najperverznijih napada na suštine naših identiteta. U hororu bar imamo dozvolu da se plašimo. To je veliki kompliment žanru. U bioskopu ljudi ponekad shvate da postoji zlo koje se možda u početku drugačije prikazuje, ali ga treba raskrinkati. Zato uvek treba pre pogledati dobar horor nego se pomiriti sa odustajanjem od straha, naše objektivne realnosti i nade da ćemo kreirati neku moralniju i lepšu stvarnost kojoj isprazni hedonizam neće biti jedini motiv.

Ali, šta pogledati ako je horor postao nemoguć. Očigledno da je iscrpljen i tinejdž horor i sindrom „Petka 13“ (industrijalizacije horora). Od svih strahova najveći je onaj čiji se izvor ne vidi („Veštice iz Blera“). Ali i to je izgustirano. Kriza identiteta i repertoar modernih fobija uticali su na razvoj psiho-trilera. Na poniranje u samo žarište straha koji na licima proizvodi krik sa Munkove slike (maska serijskog ubice iz „Vriska“). Znači, pravac u podsvest i dijafragmu. Ali i to se okončalo u parodijama tipa pet nastavaka „Mrak filma“. Da li bi ikog danas uplašio i Sava Savanovića (neki rimejk „Leptirice“)? Sumnjam. Zar vas ne plaši to odsustvo straha kao terapije?

A čega se plaši Stiven King? Kada mu je prošle godine to pitanje postavio jedan student Masačusets univerziteta, autor bestselera „Keri“, „Isijavanje“ i čega sve ne još, priznao je – paukova, zmija i tašte. Njegove priče su sazdane od emocija. Inspiracija za njih ne potiče od trauma iz detinjstva. Ovaj pisac se unosi u lice, ulazi u naš prostor – na razdaljinu za ljubljenje, grljenje, gušenje, udaranje. Zato je pažnja tako okupirana. I fokusirana.

Svaka čast Alis Manro, ali zar je ona stvarno zaslužila Nobelovu nagradu pre Stivena Kinga?