Na beogradskom Sajmu knjiga od sutra možete pored ‘Sudije Dreda’ (ko voli stripove) sresti i još jednog unikatnog sudiju.

To je pedeseto (!!!) izdanje romana Vuka Draškovića ‘Sudija’. Štampao ga je premijerno 1981. ‘Zapis’ (Zajednica pisaca Srbije), čiji je direktor bio veliki srpski aforističar Ratko Zakić. Među deset najboljih romana objavljenih u Jugoslaviji 1981, po izboru Igora Mandića, ‘Sudija’ je bio na drugom mestu.

Prvi ‘književni kritičar’ bio mu je general Kosta Nađ. Iako je na zadnoj korici Vukovog romana, gde je biografija pisca, stajalo da je roman ‘Nož’ u pripremi, general Nađ je napisao da je ‘Sudija’ nimalo manje nego ‘pročetnički i velikosrpski roman’. Mada su takve ‘recenzije’ bile tipične za ‘Nož’, general je anticipirao atmosferu koja je pratila prve Draškovićeve romane. Četništvo – i realno i metaforično – zaista je teško naći u ‘Sudiji’ koga je stručna i zvanična kritika ignorisala, a on je samo u 1981. imao četiri izdanja i ukupni tiraž od 60 hiljada primeraka. Ukupan tiraž svih 50 izdanja, sa ovim poslednjim sajamskim ‘Srpske reči’ premašuje tri stotine hiljada primeraka. Taj tiraž je, što se tiče Draškovića, nadmašio samo ‘Nož’ koji je sa svojih pola miliona mogao da se takmiči i sa albumima Lepe Brene i Miše Kovača.

‘Sudija’ je 1984. preveden na slovenački jezik i tamo je bio ‘Sadnik’. Dekan Pravnog fakulteta u LJubljani prof. dr LJubo Bavcan, roman je uvrstio u obaveznu literaturu za studente prava u LJubljani.

Junak romana je sudija Ratko Vidović. U realnom životu inspiracija za njega bio je sudija Ilija Radulović, kasnije ugledni advokat. Ratko Vidović, odnosno Ilija Radulović, sudio je 1971. u Tuzli u slučaju ‘magnetofonska traka’ koji se inače dogodio u Bijeljini. Lekarka Mihić je ‘zavela’ svog kolegu, uključila magnetofon – on je ‘udario’ po Titu, vodećoj ulozi Saveza komunista, po samoupravljanju i drugim tabu temama, i potom mu je rekla – ili posao ili traka ide tamo gde treba. Radulović je odbacio magnetofonsku traku kao dokaz i po prvi put u svetskoj praksi na sud doveo profesora etike kao veštaka.

Kad je 1971. Ilija sudio u ovom slučaju, Vuk Drašković je kao novinar Tanjuga bio na odsluženju vojnog roka. Sinopsis za roman napisao je 1976. u prestonici Mozambika Maputu u hotelu Tivoli, u zemlji u kojoj je boravio kao dopisnik Tanjuga sa juga Afrike. Sudija Radulović je tada već razrešen dužnosti i praktično proteran iz Bosne, tadašnjeg tamnog vilajeta komunističkog feudalizma. Vuk Iliju upoznaje tek po povraku iz Afrike. Ovaj mu priča o ‘magnetofonskoj aferi’ i drugim svojim ‘ekstremnim presudama’ koje mu daje na uvid. Vuk mu još nije bio rekao da će pisati roman. Inače, Radulović je u karijeri presudio i jednoj ‘krivini’ (da, baš krivini na putu), dokazavši da je ona zbog lošeg projektovanja kriva za saobraćajnu nesreću, a ne formalni počinilac.

U ‘Sudiji’ špijunska traka podmetnuta je dr Ozrenu Stanivuku. U Skupštini Srbije početkom devedesetih Vuku Draškoviću je prišao visoki funkcioner SPS Branislav Bane Ivković i zahvalio mu što je u svom romanu odbranio čast njegovog oca. Tek tada Drašković saznaje da je lik kome je dao literarno ime Ozren Stanivuk, ustvari dr Nebojše Ivković.

Partijski organi rekli su da je magnetofonska traka kao dokaz, fonetički i etički u redu. Profesor etike Svetozar Stojanović, kao sudski veštak, rekao je suprotno. Ali, u tadašnjoj državi nisu mogle da postoje dve istine – bijeljinska i brionska. Tihomir Lešić u NIN-u nadahnuto piše o magnetofonskoj aferi. Vuk žali što nije mogao biti u tuzlanskoj sudnici.

Novinar Jug Grizelj za ličnost godine 1971. proglašava Iliju Radulovića. Priznanje mu odaje i dnevni list ‘Borba’ kao organ Socijalističkog saveza radnog naroda. U partijskom organu ‘Komunist’ Tito Kirigin otvoreno tvrdi kako Ilija nije trebao ni da bude u hamletovskoj dilemi – drugačija odluka bila bi politički skaredna. Iliju podržava slovenačka, hrvatska i sarajevska štampa. Ali, svetski listovi pišu da Ilija sudi Titu i partiji. Na Markovici, na Kozari, Tito kaže: Ovde (u Bosni), se donose romantičarske presude, postoji sudija koji se drži zakona k’o pijan plota. Svetozara Stojanovića koji kao veštak piše esej na šest strana, preporučio je profesor Vuko Pavićević (otac Borke Pavićević), koji je zbog predavanja u Kanzasu bio sprečen da veštači. U zemlji važi 174. član Krivičnog zakonika o povredi ugleda predsednika države i najviših organa vlasti. Sve se ovo dešava tri godine pre ‘Votergejta’. Posledica Ilijine presude je član 170. Krivičnog zakonika SFRJ o zabrani neovlašćenog prisluškivanja. Mladi sudija (35 godina mu je tada), usprotivio se u ime pravde volji statutarnih komisija Saveza komunista na tri nivoa: Bijeljina, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija.

Tom što je Tito 1972. u nekoliko navrata spomenuo Radulovićeva suđenja u kontekstu romantičarskog držanja zakona kao pijan plota, značilo je neminovnu sudijsku egzekuciju. Ilija je odluku primio i podneo s budističkim mirom. Oko tri hiljade pisama i telegrama podrške dobio je iz zemlje i sveta. Branko Ćopić ‘bijeljinski slučaj’ stavlja iznad Raselovog suda u Parizu pošto su to suđenja staljinizmu, uhodama i grobarima ljudskog dostojanstva.

Hajka na kontroverzni roman ‘Nož’ obrušila se u paketu i na ‘Sudiju’. Javljaju se partijski funkcioneri, generali, narodni heroji. Zakićev ‘Zapis’ je ugašen, ‘Nož’ i ‘Sudija’ su izbacivani iz knjižara. Novi izdavač bila je ‘Nova knjiga’ Slobodana Filimonovića. Akviziteri prodaju romane po pijacama, u Bosni i Hercegovini prodaju se i po gvožđarama. Narodna biblioteka Srbije prvi put nije dodelila tradicionalnu nagradu za najčitaniju knjigu godine, bez ikakvih obrazloženja . ‘Nož’ i ‘Sudija’ bili su načitaniji.

Više pisama podrške sudiji Ratku Vidoviću (Raduloviću), poslao je Branko Ćopić. U jednom piše: ‘Aferim na svemu i hvala Vam na svemu, dragi druže Vidoviću. Postupak prema Vama nimalo me nije iznenadio. Jer, znam ja nas, jebo ti nas, kako reče jedan moj komšija, na zboru birača, u selu Čelincima, kraj Banja Luke’.

Evo kako Vuk Drašković u romanu piše o presudi sudije Vidovića: ‘Ako bismo ovaj pakleni stroj (Vidović podiže magnetofonsku traku sa stola) priznali za svjedoka optužbe, onda presuda koju slušate ne bi smjela biti saopštena ‘u ime naroda’, već u ime one zle slutnje Fridriha Herderlina, koji je, često, ponavljao stihove: ‘Ovo je noć svijeta!’ Traka doktorke Mihić je osvetnička, špijunska i bez trunke ljudske namjere. To je traka inkvizicije i prevelike mržnje’.

Povodom pedesetog izdanja ‘Sudije’ u više navrata sam razgovarao sa Vukom i Ilijom, koji su se našli zajedno devedesetih i u SPO. Pored toga što smo konstatovali da ih i dalje žbližava istim žarom Dostojevski kao nekada, pomalo paradoksalno, oba moja sagovornika zaključila su da je u ‘ono vreme’ bilo više pravde i više pravne države nego danas. Cinični istorijski kolopleti učinili su da pisac junaka ‘magnetofonske afere’ bude možda kontinuirano najprisluškivanija osoba u Srbiji u periodu od 1990. do 2000. To državno uhođenje dovelo je i do dva atentata na Draškovića kao klasičnih primera državnog terorizma. Preključe, nakon jednog od tih razgovora sa Vukom i Ilijom stigla je vest da je Apelacioni sud u Beogradu potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu kojom su bivši pripadnivi Državne bezbednosti Milan Radonjić, Stevan Basta i Ratko Romić oslobođeni optužbi da su učestvovali u pokušaju ubistva Vuka Draškovića 2000. u Budvi. Apelacioni sud je odbio sve žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. Pisac ‘Sudije’ kaže da je to ‘zločin suda’.

Ceo svet je danas ‘Hirošima ljudskog dostojanstva’ kako je tajno prisluškivanje nazvao sudija Ratko Vidović. Ko je današnji Ratko Vidović – Snouden, Asanž? Kako u sajber prostoru razlikovati volju Hristovu od volje Velikog Inkvizitora? Da li je, kako mi Ilija sugeriše, danas i dalje na delu ničeanski resantiman moći. I možete li biti pravednik u ovom svetu ako niste jeretik? Sloboda je vrhovno dobro jedino za one koje podstiče volja da budu jeretici’. (Emil Sioran, ‘Silogizmi gorčine’).

Bela Hamvaš, koga Ilija redovno citira, rekao je za zauvek:’Ne želim da budem ni mudrac, ni svetac, ni vitez, jer želim da budem nešto mnogo, mnogo više od toga. Želim da budem normalan čovek’!

Autobiografija Mihajla Pupina ‘Sa pašnjaka do naučenjaka’, nagrađena prestižnom Pulicerovom nagradom, izučava se u SAD kao obavezna lektira. U Srbiji ova knjiga čoveka koji je bio preteča ere telekomunikacija, i ‘Sudija’ morale bi biti kultne i podrazumevajuće obavezne knjige jer bez etike uverenja, nema ni etike odgovornosti.

Ratko Vidović budućnosti biće Sudija Dred! 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.