Recimo da je Jokić rekao

Manje više svi sve znaju, i uzroke, i načine kako se sve moglo izbeći. I manje-više svi kažu kako je samo Jokić ispunio očekivanja, ali da nije imao podršku, da je Bogdanović bio „iščupano srce“ ovog tima. Ali, setiili su se neki i „bizarnih“ stvari. Da pomenuti Jokić, recimo, nije izgovorio ni jednu jedinu reč za srpske medije od početka priprema, do poraza od Finaca. Te da to možda nije baš mnogo štetilo, ali da bar „nije normalno“.

Nikome to da bar nije normalno, ili makar nije uobičajeno, a ustvari nigde drugde nije dozvoljeno, nije palo napamet lane u Parizu kad je osvojena bronzana medalja. Da Jokić ni tada nije promenio odluku/naviku/zakletvu da za srpsku javnost neće reći nijednu jedinu reč. Čak ni u euforiji. Ko je to uopšte mogao, kad i kako da se toliko sudbinski zameri Jokiću da bi se on ovako ponašao.

Pre nešto više od pet godina Danas je u vikend broju napravio temu sa naslovnim pitanjem – „Zašto je ignorantski odnos Nikole Jokića prema srpskoj javnosti ‘zabranjena tema'“. Usledila je lavina negativnih reakcija što na našem portalu, što na društvenim mrežama kojima je zajedničko pre svega da su u potpunosti pokazali osnovanost tog pitanja, ali i nesvesno dali brojne odgovore. Ono što je takođe zajedničko onim mišljenjima koja pisanje Danasa „osuđuju“ je što, ili tekst nisu pročitali, ili nisu hteli (mogli) da ga shvate.

Tema, naravno, nije bio Nikola Jokić, gospodin sa tim imenom i prezimenom, niti isti kao član Denver Nagetsa, tema je bio čovek i sportista koji je reprezentativac ove zemlje u košarci. Nemaju prvi i drugi nikakvu obavezu prema srpskoj javnosti (a ne novinarima), ali treći ima, i to bi valjda moralo tako da bude. Niko nije mogao da se seti još nekog reprezentativca u bilo kom sportu koji ni na jednoj konferenciji za medije pre, za vreme i posle velikih takmičenja nije hteo da progovori za srpske medije. Makar protokolarno.

Ni u jednoj drugoj zemlji takvo ponašanje nije dozvoljeno od strane lokalnih saveza, to je jednostavno vrsta obaveze javne ličnosti na „javnom zadatku“. Naravno, to podrazumeva priču o „temi“, a ne i otvaranje intime i odgovaranje na tračeve. Takvi likovi se smatraju „timbrejkerima“ a takvo ponašanje neprihvatljivim.

Neki su, navodno, pronašli „uzrok“, novinari su to zaslužili jer pišu sve i svašta, te da to nije Jokićev odnos prema javnosti, nego prema novinarima kojih ima svakakvih. Sa ovim poslednjim se možemo složiti, ali to bi onda bio „dovoljan razlog“ svim javnim ličnostima da javno zaneme. O javno bitnim temama, što jednostavno po definiciji nije moguće.

Dakle, kao i pre pet i nešto godina smo sigurni da je pravo javnosti da zna Jokićevo mišljenje o stvarima koje su „opšte dobro“ kao što je reprezentacija, i da je to, prema istoj javnosti, njegova obaveza. Te da čak ni Savez, ni selektor, nisu imali prava da mu to dozvole u „zamenu“ za prisustvo u reprezentaciji. Jednostavno, ne ide.

Svi smo svedoci kako se Jokić ponaša prema medijima u svom klubu, reći će neko to mu je ugovorna obaveza. Ali ni igranje za reprezentaciju nije obaveza, ali ako ga prihvatite, onda slede neke obaveze koje nisu ugovorne, ali su obaveze. Onako kako smo bili na strani Jokića kad su ga „merači patriotizma“ pljuvali zbog odsustva iz nacionalnog tima, tako smo sada na strani javnosti koja ima prava da zna.

U trenutku kad se naveliko nagađa da li će se Jokić ubuduće odazivati pozivima u reprezentaciju, a prvo naredno takmičenje je Mundobasket za dve godine, pravo je vreme da Košarkaški savez unapred odluči da li će dozvoljavati da bilo ko postavlja uslove da bi igrao za Srbiju. Bilo kakve uslove, pa bio to i Jokić.

U suprotnom je i taj Savez sve svoje već rekao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.