Zvezdi je usvojena žalba i prepolovljena kazna UEFA od dve utakmice na svom terenu bez prisustva publike, te će u LŠ moći da igra pred svojim navijačima, bila je ona višnjica na torti sutradan. Ali nije baš da samo po Marfijevim zakonima ništa ne može biti toliko idealno da se ne može pokvariti. Medijski stidljivo se tog drugog dana pojavila i mogućnost da Zvezda bude ponovo sankcionisana od UEFA zbog masovnog utrčavanja navijača na teren u Salcburgu odmah pošto je sudija odsvirao kraj. Dovoljno stidljivo da je to malo kom stišalo euforiju, previše stidljivo da bi se svima dalo do znanja da je u pitanju vrlo ozbiljna stvar.

Glupo je sad spekulisati šta bi sve moglo da se desi, u svakoj euforiji misliti svojom glavom je vrlo nepopularno, bivate proglašeni mračnjacima, „hejterima“, ili najjednostavnije – „grobarima“. Bilo kakva prijava još nije podneta, s obzirom koliko je UEFA „ćudljiva“ (da upotrebimo eufemizam) to se možda i ne desi, ili sankcije budu samo novčane. Ali nije to tema, nije u (ne)postojanju kazne suština. Bitniji je ovog puta „čin“ i kako se na njega razroko gleda, ili se on uopšte ne vidi.

Žalosno je da većina fudbalskog plebsa, sudeći po forumima i društvenim mrežama, u utrčavanju na teren uopšte ne vidi problem, ili ga smatra „tuđim“. Kaže „narod“, niko nije bio ugrožen, eksplodirale su emocije, sve je to „normalno“. Ili: Salcburg je odgovoran jer redari nisu sprečili ulazak u teren, trebalo je da znaju s kim imaju posla, Zvezda je odgovorna samo za onih 1.700 navijača kojima je distribuirala karte ali ne i za sve ostale na toj tribini (na teren su navodno upali „gastarbajteri“ a ne oni koji su doputovali iz Beograda). I opet višnjica: ne mogu da nas kazne pražnjenjem tribina u Beogradu zbog incidenta u Salcburgu.

Deluje skroz prozaično objašnjavati bar tri stvari: Najpre, stotine ljudi je ušlo na teren u trenutku kad su na njemu još uvek bili i igrači Salcburga, i sudije, i sva službena lica. Dakle, formalno gledano, događaj je još trajao. Zatim, nije baš delovalo kao radovanje maltretiranje nekih „svojih“ igrača koji se nisu odmah predali i dobrovoljno dali dres. I konačno: u velikom broju evropskih zemalja nema redara između navijača i terena, negde nema čak ni ograde, ali skoro nikom ne pada na pamet da ulazi na teren. Ako ni zbog čega drugog, jer je to ozbiljno kažnjivo.

Veliki sportski uspeh može doći u senku zato što neko voli milione UEFA, a ne voli njena pravila, kad smo već „trn u oku“, zabićemo mi njima trn u oko.