„Hvala ti, Zoki“ – Atelje 212 obeležio 40 godina od smrti Zorana Radmilovića

Povodom ovog jubileja, ispod njegove statue danas je cveće položila direktorka Ateljea 212 Gordana Goncić, uz reči: „Hvala ti, Zoki.“

Na skupu su prisustvovali i glumci Milan Caci Mihailović i Aljoša Vučković, direktor Zaječarskog pozorišta Vladimir Đuričić, kao i još nekoliko poštovalaca i rođaka velikog glumca.

„Četiri decenije otkako nas je Zoran Radmilović napustio, a mi i dalje imamo osećaj da je sa nama. Pre svega Atelje 212, ali i cela naša kulturna javnost, osećaju veliku zahvalnost i imamo potrebu, dužnost i želju da sačuvamo uspomenu na njega“, rekla je Gordana Goncić, dodajući da je sećanje na Zorana Radmilovića i dalje živo, kako u Beogradu, tako i u njegovom rodnom Zaječaru.

„On je neko ko je postavio najviše umetničke standarde i, na neki način, obeležio Atelje 212. Predstavlja umetničko svetlo kojem i danas težimo, jer je jedan od najvećih glumaca sa ovih prostora i nalazi se u samim temeljima ovog teatra. Zahvalni smo što je postojao, srećni što smo ga imali – i još uvek je sa nama“, zaključila je Goncić.

Glumac Milan Caci Mihailović prisetio se da je Zoran Radmilović 1968. štrajkovao glađu na Filozofskom fakultetu u znak podrške studentima:

„Ja sam tada bio student prve godine književnosti, a naredne godine sam upisao FDU, tako da nam Zoran veoma nedostaje, i na sceni, ali i kao čovek koji bi imao pravu reč za celu ovu situaciju u kojoj danas živimo“, rekao je Mihailović za Danas, dodajući da se precizno seća trenutka kada je primio tužnu vest.

„Zoran je umro pre tačno 40 godina. To je čitav jedan život, a u sećanju mi je kao da je to, zaista, juče bilo. Taj dan kada sam dobio vest bila je nedelja. Znam tačno gde sam bio i ko mi je to javio. Iako smo očekivali taj tužan trenutak, kada je neko drag u pitanju, verujete da će se desiti čudo“, ispričao je Mihailović.

U najkraćem, kako je dodao: „Zoran Radmilović je zaista obeležio drugu polovinu prošlog veka. Bio je jedan divan, topao, nežan čovek, iako je ponekad delovao možda malo namćorasto. U sebi je nosio sve najkvalitetnije što čovek može da ima. Imao je ljubav prema svima, širio je dobrotu i bio je fantastičan partner na sceni. Umeo je nama mladima jednom rečju da da indikaciju šta i kako treba raditi. Recimo, radimo neki komad na sceni, a on se uvuče na galeriju – iako ne igra u tom komadu – i odjednom odozgo vikne: ‘Cepaj!’ To je značilo: ništa na pola. Na sceni ne može polovično, ne može stidljivo, već iz sve snage“, objasnio je Caci, dodajući da je Radmilović bio takav i u poslednjoj predstavi u kojoj je igrao.

„Takav je bio i u poslednjoj predstavi, mesec i po dana pred smrt, kada smo odigrali 299. ‘Radovana III’. Ima jedna scena u kojoj me on zagrli, a ja govorim neku pesmu tog suludog pesnika Jelenčeta Vilotića. On me je tako snažno držao u zagrljaju da sam jedva dolazio do daha, a posle dva-tri dana je odnet u bolnicu, bez trunke snage. Izašao je na scenu i odigrao do kraja. Sada je, eto, tamo odakle smo se vratili. Zapalili smo sveće u Aleji zaslužnih građana, mada to nije bila njegova želja, ali su se tada otimali o njega funkcioneri, recimo Dušan Čkrebić. Sad je u fenomenalnom društvu, budući da je tamo čitava reprezentacija – Mira Trailović, Ljuba Tadić, Muci Draškić, Milivoje Živanović, Zoran Ratković (reditelj), Ivo Andrić, Bora Pekić… To je ta reprezentacija koja je jača nego ova na ovom svetu“, zaključio je Mihailović.

Na opasku Danasa da je malo glumaca došlo na pomen, Aljoša Vučković je rekao da je on sada uglavnom u Beogradu u ovo doba godine, ali da je ranije bilo drugačije:

„Ja sam u Beogradu u julu i većem delu avgusta, inače ranije, kad god bih išao na more, znao sam – kad se budem vratio – da s nekim neću popiti piće, reći: ‘Zdravo, kako si, prijatelju?’ Što reče Jovan Ćirilov u jednoj svojoj kolumni: ‘Glumci umiru leti, sire.’“

Dodao je da bi se s jeseni, kad se okupe, govorilo o onome ko ih je napustio, koliko je trajao parastos, a znalo se desiti da to bude i dva sata jer je bio u kafani „Crveni božur“.

Kako je primetio, tokom godine bi barem 20 puta išli na groblje – to im je, kako je kazao, bilo kao „dobar dan“.
Vučković se prisetio i vremena kada se Atelje 212 razvijao kao institucija, kao teatar u kojem je, kako je primetio, uvek bilo šaroliko društvo izuzetno nadarenih za humor.

„I Bora Drašković, i Taško Načić, i Zoran Radmilović, i Mira Banjac, i Seka Sablić, i Ruža Sokić… Sjajni glumci, skloni dobrom životu, a još boljem humoru – onom životnom, koji je bio više gorak nego bezobrazan“, konstatovao je Vučković.

Dodao je da je Atelje, među beogradskim teatrima, poslednji stasao, ali da ga je krasilo jedinstvo i da je izrastao u ozbiljnu instituciju na nivou svetskih pozorišta. Mira Trailović, Mihiz, Borka Pavićević, Muci Draškić i Jovan Ćirilov bili su njegova „NBA petorka“, sa kojom je otpočela nova era ovog pozorišta.

Posebnu zonu Ateljea predstavljao je njegov bife, u kojem su se „rešavale“ predstave.

„Skučenost prostora ovde nije dozvoljavala glumačko razmetanje. Bilo je to vreme eksplozivno rastuće televizijske produkcije, a kod nas su igrali i Aligrudić, Marko Nikolić, Ciga Jerenić, Pepi Laković, Guta Dobričanin… Vladala je neposrednost, nije bilo titulisanja ko je prvak – jer se znalo ko je prvak. Atmosfera je bila daleko prijatnija i znao se red. Ovde se šalilo, i bili su tu oni koji znaju da prime šalu na svoj račun . U takvom okruženju Zoran Radmilović je znao sebi da da takvu vrstu bezobrazluka – ali bezobrazluka koji je bio iznijansiran“, zaključio je Aljoša Vučković.

Još vesti iz ovog grada

Zvezda slavila u novoj goleadi protiv OFK Beograda u Superligi

U Zaječaru uhapšena vlasnica nelegalnog doma za starije u kome je u požaru stradala jedna osoba

Jedna osoba stradala u požaru u Zaječaru

Fokus King: Ambasador klabinga