Onih devedesetih, sećamo ih se kao samrtnih, kada su se neki suočili sa zgarištima mladalačkih ideala pokušavajući da izlaz nađu u boljoj prošlosti, a oni mlađi sa bezizlazom, sasvim slučajno iz tmine opšteg bezumlja iznikao je čačanski bend Za jednu noć. I, kao što mu je to ime govorilo, trebao je to valjda da bude samo jedan kratkotrajan bljesak i pokušaj da se bar za trenutak uzburka nešto što je nosilo ime čačanska rok scena, koju su izvitopereni sistemi vrednosti gurnuli u ilegalu.
Onih devedesetih, sećamo ih se kao samrtnih, kada su se neki suočili sa zgarištima mladalačkih ideala pokušavajući da izlaz nađu u boljoj prošlosti, a oni mlađi sa bezizlazom, sasvim slučajno iz tmine opšteg bezumlja iznikao je čačanski bend Za jednu noć. I, kao što mu je to ime govorilo, trebao je to valjda da bude samo jedan kratkotrajan bljesak i pokušaj da se bar za trenutak uzburka nešto što je nosilo ime čačanska rok scena, koju su izvitopereni sistemi vrednosti gurnuli u ilegalu. Kad je pesma „Melanholija“ počela da se vrti na programima lokalnih televizijskih i radio stanica, niti frontmen i tekstopisac Raško Jovičić, niti ostali članovi benda Za jednu noć, ni u najluđim snovima nisu mogli da zamisle da će deceniju i kusur kasnije njihove pesme dobiti značenje svojevrsnog kulta.
I, mada je pevao Dođe mi da odem svete, od 1990. godine, kad je bend osnovan mnogi su dolazili i odlazili samo je Raško uvek bio tu, maštajući da će jednog dana svetlost dana ugledati album benda Za jednu noć. Da li zbog toga što je bend bez većih ambicija okupljen samo da bi nastupio na čačanskoj gitarijadi ili usled nekih drugih razloga, tokom svih tih godina napravljeno je samo pet pravih studijskih snimaka, koje svi oni kojima je rokenrol na srcu nepogrešivo prepoznaju, a čačanski bendovi ih neizostavno imaju na repertoaru. A, možda je to tako, kao što jednom reče gitarista Vladimir Pešić Pele, jer je svima nama rokenrol bio samo usputna stanica u odrastanju, samo je Raško punim plućima disao i živeo rokenrol. Živeo, i kao što to obično biva sagoreo.
U spomen na prerano preminulog Raška Jovičića, upravo je iz štampe izašla knjiga njegove poezije, o kojoj je kao i albumu maštao svih onih godina, naslovljena „Radne verzije“, čiji je satavni deo kompakt disk sa remasterizovanim snimcima benda. Recenzent ove knjige, na čijim koricama je reprodukcija Direrove grafike „Melanholija“, je Ivana Pajić, grafičko rešenje je dao Vladimir Bršnjević, a izdavač su Ozon radio i Čačanske novine. Koncertom zakazanim za utorak 22. maj, u Velikoj sali čačanskog Doma kulture bivših članova benda Za jednu noć i Raškovih prijatelja, planirano je da se ova jedinstvena knjiga poezije predstavi čačanskoj muzičkoj i pesničkoj publici.
Ako nizbogčega drugog, ono bar da se podsete kako je to bilo kad su nas, kako to Raško Jovičić kaže u pesmi „Hipici“ – „Nosile velike reči“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
