Ako umre pozorište, umire i homo sapiens

Pozorište nije nastalo sa starim Grcima, već je mnogo starije od pisane istorije. Nastaje u prvim pećinama, tamo gde je homo sapiens počeo da oslikava zidove pećina. Momenat kada je prestao da bude majmun i postao čovek. Trenutak kada je razumeo da je to telo koje crta na zidovima pećina mrtvo, dok je on živ. To je apsolutno prvo saznanje čoveka, ali i trenutak kada se rađa prvi glumac, jer kada bi smo reči „actor“ preveli sa latinskog na nemački ili srpski, prevod bi glasio onaj koji je delatan, koji radi. Zato možemo reći da ako umre pozorište, umire i homo sapiens i obrnuto – ukazao je Roberto Ćuli, jedan od najznačajnijih, ali i najprovokativnijih reditelja današnjice, na beogradskom predstavljanju leksikona „Moj abecedarijum pozorišta – Pravila, umetnost, magija – arheološki leksikon scenskih pojmova“.

NJegovim gostovanjem u Bitef teatru završeno je obeležavanje 30 godina rada ove pozorišne kuće.

– Čim sam ušao u ovu Bitefovu prostoriju, zapala mi je za oko fotografija iz predstave „Kiklop“. Tako je sve počelo, jer sam sa tom predstavom došao na Bitef festival – počeo je Ćuli svoj interaktivni razgovor sa publikom.

On je objasnio da je tadašnja predstava „Kiklop“ krenula u foajeu, kad su tri-četiri satiričara-glumca počela da tretiraju publiku kao ovce. Grubo su im se obraćaju, zasipali je pogrdama i uterivali je u salu. Iako je pre toga nemačka publika, prema njegovim rečima, dobro reagovala na taj tretman, beogradski posetioci nisu imali isti sentiment prema ovakvom ophođenju.

– U Beogradu se tada pojavilo mnogo ljudi. Predstava se odvijala u jednoj sportskoj dvorani, a mi smo morali da odustanemo od dela scenske dekoracije da bi napravili više mesta u sali, jer je došlo duplo više ljudi nego što je predviđeno. Moji glumci su počeli da rade u Beogradu isto ono što su radili i u Nemačkoj – da se ophode prema publici u foajeu kao prema ovcama. Međutim, beogradskoj publici se to nije dopalo. Naprotiv, zamalo nisu počeli da biju glumce. Posebno što su oni govorili na nemačkom jeziku. To je bio moj prvi susret sa publikom u Beogradu i odmah sam prema njoj osetio veliku simpatiju zato što sam osetio veliki otpor iz koje se razvila duga priča o saradnji sa jugoslovenskim pozorištem – prisetio se Ćuli.

Iako nerado priča o predstavama, jer smatra da ih treba pogledati, fotografija ga je podsetila na most koji je prilikom njegovog prvog gostovanja u Beogradu sagrađen. Taj most je, kako kaže, razlog zašto je ponovo ovde.

– Ovo je priča o Beogradu, Jugoslaviji i Ateljeu 212, Miri Trailović, Jovanu Ćirilovu i čitavom nizu značajnih intelektualaca koje sam tada sreo. Bez susreta sa svim tim ljudima, Teatar na Ruru ne bi danas postojao – ukazao je Ćuli i objasnio da je Mira Trailović na predlog Ćirilova ponudila njemu da režira predstavu „Dekameron“ u Ateljeu.

Na radu na „Dekameronu“ upoznao je Gordanu Kosanović, koja je kasnije odlučila da sa njim krene u Nemačku, gde su osnovali Pozorište na Ruru.

– Ona je ne samo jedan od osnivača Pozorišta na Ruru, već je tokom tih pet-šest godina, zato što je nažalost vrlo rano umrla, bila srce tog pozorišta, ali i mozak. Ona je, pored svega toga, bila i divna glumica – istakao je Ćuli.

On je naglasio da su u početku imali velike probleme sa nemačkom pozorišnom publikom i kritikom, uz utisak da su nevoljeni, a za glumce je, kako kaže, „važno da ih vole“.

– Osećali smo se kao stranci u vlastitoj zemlji. Zato je Gordana došla na ideju da napravimo turneju po Jugoslaviji, jer je publika tamo volela moje predstave. Tako je počeo niz putovanja i susreta sa intelektualcima koji su nam dali podršku i potrebno znanje da nastavimo sa radom, ali i uticali na nastanak ideje o međunarodnoj saradnji i susretima sa svim pozorišnim ljudima koji se, poput nas, osećaju kao stranci u vlastitoj zemlji – kazao je ovaj poznati reditelj.

Iako je evropska kultura imala udeo u Ćulijevom formiranju, on tvrdi da se već duže vremena ne oseća ni kao Italijan, ni kao Nemac, a ni kao Evropljanin, zbog stanja u kome se nalazi Orbanova Evropa.

– U jednom smislu, više se ne osećam kao Evropljanin zato što se u meni razvio osećaj stanovnika Planete i pripadanja „republici sveta“. Kant je to formulisao kao utopiju, a to bi bila moja „republika“. Iako ona ne postoji i neće je biti ni za 50 godina, ne treba gubiti nadu da će možda postati za jedno par stotina godina. I u tom smeru treba raditi – naglašava ovaj filozof po obrazovanju, a zagovornik umetnosti improvizacije kao osnovne ljudske slobode.

Ćuli naglašava da se suočavamo sa izuzetno kompleksnim problemima koje možemo da rešimo samo svi zajedno.

– Imamo utisak da se vraćamo u prošlost i vrtimo u krug. Mnoge stvari postaju i gore jer jaz između bogatih i siromašnih na globalnom nivou postaje sve veći. Vlada mržnja prema fenomenu migracija i sve je to zadobilo razmere koje ljudsko biće ne sme da prihvati. Čini mi se da, pre nego što prođu nekoliko miliona godina i Zemlja se približila Suncu i nestane, moglo bi se desiti da čovek samog sebe uspeo da ukloni sa Planete – smatra Ćuli.

On je povodom migranata istakao da se situacija u Sredozemlju tragično pogoršava po pitanju sudbina ljudi, jer je došlo do gubitka saosećanja. Iz tog razloga prisutnima je ispričao istinitu priču i ukazao na problem gubitka ljudskosti.

– U Sredozemnom moru 2015. potonuo je brod sa hiljadu ljudi. To nije izazvalo veliku polemiku, jer se takve stvari dešavaju skoro svakodnevno, ljudi ginu… Posle identifikacije hiljadu utopljenih tela, identifikovan je jedan dvanaestogodišnji dečak iz Malija. U jakni u kojoj je putovao nađen je papir koji je bio ušiven u postavu, što je ukazivalo da je to nešto najvrednije što je dete posedovalo, jer ljude koji pokušavaju da pređu u Evropu, u Libiji i drugim stanicama pljačkaju i otimaju im sve što imaju. Medicinski radnici uspeli su da papir dovedu u čitljivo stanje i bili su iznenađeni, jer su na njemu stajale francuske reči – u Maliju se govori francuski jezik – matematika, geografija, književnost, i tako dalje… Papir je bio školsko svedočanstvo dečaka, a on ga je poneo jer je hteo da pokaže toj Evropi, kojoj je stremio, da joj pripada, da je išao u školu, da se razume u književnost, da je bio dobar đak i da ima nešto da joj ponudi – da je dovoljno dobar za nju. Ali, ova Evropa o kojoj je on razmišljao više nije Evropa Voltera, Montenja ili Kanta, već Orbana i dugih. Toj priči sam posvetio svoj sledeći projekat zato što sam se postideo, a mislim da se ljudi u Evropi više ne stide toga što u Sredozemnom moru niko drugi ne može da spasava ljude koji se utapaju, sem obalske straže Libije, koja je autorizovana da to čini. NJu je Evropa delegirala za to – istakao je Roberto Ćuli.

On je objasnio da postoje dokazi Ujedinjenih nacija da libijska obalska straža nikog ne spasava, već ih pušta da se utope, ili odvede do libijskih zatvora gde ih muči i koristi njihovo zatočeništvo kako bi ucenjivala njihove porodice, ili ih prodaje u belo roblje. Ćuli je takođe ukazao da se iz tih razloga mora uraditi mnogo toga kako bi se prevazišao strah od stranaca i „stranog“.