„Nisam zadovoljna načinima na koje se o pozorištu i umetnosti piše u dnevnoj štampi, generalno govoreći, izuzetaka naravno ima, ali nedovoljno. Ne može se reći da pozorište nema podršku u medijima, naprotiv, mediji izveštavaju o premijerama, festivalima, publikacijama, ali se to izveštavanje u najvećem broju slučajeva svodi na puku informaciju, bez neke posebnosti, odnosno dubljeg sagledavanja, da ne komentarišem pristupe tabloidnih medija“.
To kaže u razgovoru za Danas Ana Tasić, teatrološkinja i pozorišna kritičarka.
Ona dodaje i da je za njeno pisanje i nju informacija samo polazište.
„Kada predstavljam ili komentarišem pozorište i kulturu uopšte u medijima, meni lično je veoma važno da informacija bude samo polazište, koje će se nadograditi nekim drugim uvidima o širem značaju pozorišta za ljudski život“, ističe Ana Tasić.
* Naše istraživanje je pokazalo da su u periodu koji smo pokrili (od 1. jula do 30. septembra) samo dva domaća dnevna lista (Politika i Večernje novosti) redovno objavljivala pozorišne kritike, dok su se u još dva (Danas i Blic) one mogle naći sporadično. Ostale dnevne novine nisu objavljivale takav format. Može se reći da ništa drugačije nije bilo ni pre ovakve epidemiološke situacije. Zašto je pozorišna kritika u Srbiji sve manje poželjna forma na stranicama dnevne štampe?
– To je svuda u svetu slučaj, prostori za kritiku se smanjuju ili gase. Kritičari nikada nisu bili omiljeni, da citiram koleginicu Sanju Nikčević, koja smatra da je kroz istoriju uvek važilo pravilo da je „samo mrtav kritičar dobar kritičar“. Ipak, u nekom ranijem periodu, pre tridesetak godina, pozorišna kritika je sistemski bila izuzetno važna u štampanim medijima, bila je negovana i svi listovi su imali stalne kritičare. Danas je skoro sve okrenuto tržištu, pa i mediji u najvećem broju slučajeva nude sadržaje koji se bave površinom, dubina ih ne zanima, jer se dubina slabo prodaje, zato i kritika polako nestaje. To naravno nikako ne znači da nije potrebna, naprotiv, ona je neophodna u sistemu jer ona jedina predstavlja i ostavlja stručne tragove o vrednostima pozorišne produkcije, a oni su nemerljivo važni zbog kasnijeg finansiranja produkcije, programa festivala itd.
* Bez obzira na to što pozorišta mesecima nisu radila za vreme vanrednog stanja, ti si se odlučila da nastaviš da pišeš pozorišne kritike i to u ustaljenom ritmu. Pa si tako umesto na sceni, sadržaj tražila na internetu – u snimcima predstava. Zašto ti je bilo važno da nastaviš da pišeš o pozorištu?
– Zato što smatram da su kultura i umetnost danas naročito važni, sigurno važniji nego u „normalnim“ vremenima, jer je sada ljudski duh mnogo krhkiji i ugroženiji. Mislim da je umetnost neka vrsta slamke spasa za davljenika, i zato u medijima treba zauzimati što više prostora sadržajima iz kulture. Potrebno je neprestano podsećati ljude na njihovu važnost. Zato sam nastavila da pišem te tekstove, podnaslovljene „umesto pozorišne kritike“. Kritika za mene nije samo vrednosno određivanje ili procenjivanje dela, već i analiza, sagledavanje važnosti predstave iz različitih uglova, smeštanje u kontekst, prepoznavanje njenog značaja u konkretnom društvenom trenutku. Smatram da kritika, između ostalog, treba da podstiče gledaoce na susret sa pozorišnom umetnošću, na razmišljanje o predstavama na više nivoa. I, da ponovim, da neprestano ističe važnost kulture za ljudski život, posebno u vremenima poput ovog, okolnostima koje lome duh. Umetnost pomaže čoveku da ostane na površini, na svetlu, da ne padne u neke tamne ponore, jer donosi znanje, utehu i katarzu, a kritika ga na to podseća.
* Kako je izgledalo to iskustvo gledanja predstava na ekranu? Poslednjih meseci mogla su se čuti potpuno oprečna mišljenja o tom pokušaju održavanja kontinuiteta teatarskog života. Šta ti misliš o tome?
– Mislim da je dobro to što su predstave na internetu postojale, najviše zbog popunjavanja praznine koju je stvorilo zatvaranje pozorišta. Takođe, bilo je dragoceno to što smo dobili priliku da vidimo neke umetnički vrhunske predstave iz sveta, bar da se na nivou informacije upoznamo sa produkcijom koja nam nije lako dostupna. No, mislim da nije trebalo sve emitovati, bilo je snimaka predstava koji su bili u zaista neprihvatljivom stanju, teško gledljivi i tehnički neispravni. Pokazalo se i to da snimljeno pozorište može da bude neka nova umetnička forma, na primer, u slučaju izvanrednih snimaka predstava Nacionalnog teatra u Londonu, gde se ističe umetnost video-režije. Ali, nema nikakve sumnje da pozorište nije pozorište ako ne postoji fizički u sadašnjosti, ta živost jednostavno nikako nije zamenjiva. Zato je ono i opstalo sve ove vekove, jer je u društvenom smislu potrebno, ta direktna, živa razmena između izvođača i gledalaca, ali i gledalaca među sobom.
* A kako izgleda gledati predstavu pod maskom, u polupraznoj sali? Koliko to utiče na sam doživljaj onoga što se odvija na sceni?
– Moje lično osećanje je snažniji doživljaj pozorišne igre, i nekako ceremonijalniji, ritualniji, kao da zbog tih okolnosti prisustvujemo nečemu naročito važnom. Kao gledalac sam zahvalnija što ta igra i dalje postoji, u nimalo zavidnoj situaciji. A kao kritičar sam sigurno blagonaklonija i nežnija prema slabijim predstavama i greškama nego što je to slučaj u „normalnim“ okolnostima. Meni nimalo ne smeta poluprazna sala, ne mislim da to smanjuje snagu pozorišnog čina, naprotiv, na specifičan način pojačava osećajnost.
* Uprkos koroni, nekoliko pozorišnih festivala je ipak održano, a uz poštovanja svih mera na scenama je izveden i veliki broj premijera. Koji su pozorišni događaji po tvom mišljenju obeležili poslednje mesece u Srbiji i zašto?
– Na prvom mestu je svakako festival „Dezire“ u Subotici, koji je uspeo da se održi krajem novembra, u izrazito lošim epidemijskim okolnostima. Tim festivala je zaista pokazao izvanrednu, pa i dirljivu upornost da pozorišna fešta u tom trenutku opstane. Nisu odustali od festivala, iako se situacija iz dana u dan pogoršavala, mere su postajale sve rigoroznije. Dogovorene predstave su se otkazivale, druge su ih menjale, menjale su se i satnice izvođenja, u skladu sa donošenjem mera. Izdvojila bih i produkcije Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212, oni su održali najveći broj premijera u poslednjih nekoliko meseci, što takođe izaziva ogromno poštovanje. BDP je imao dve umetnički izuzetne premijere u tom periodu, „Čitača“ i „Ružne, prljave, zle“. Repertoarska politika Ateljea 212 se prilagodila okolnostima, orijentišući se na postavljanje kvalitetnih tekstova sa manjim brojem likova, što je u ovoj situaciji održivije.
* Kakav je tvoj utisak – šta trenutna situacija znači za domaći teatar? Uspeva li pozorište da se prilagodi novim okolnostima?
– Mislim da se naše pozorište uspešno prilagođava aktuelnoj situaciji, generalno govoreći, bori se svim snagama. Od septembra do novembra je bilo veoma ohrabrujuće, imajući u vidu ove, može se reći, ratne okolnosti. U tom periodu su se pokazale neke dobre strane našeg sistema, budžetsko finansiranje ustanova kultura, jer je to obezbedilo opstanak produkcije pozorišta, uprkos nepovoljnom tržišnom aspektu, odnosno činjenici da se u prodaju pušta samo polovina sale, ili čak i manje. Zaključila sam tada da nije kod nas uvek najgore, kako često mislimo, već i da ima pojedinih dobrih strana sistema.
* A šta možda vidiš kao skoriju budućnost pozorišta, i u kojoj meri ona možda zavisi i od medija?
– Ne mislim da će biti nešto dramatično drugačije, osim što sam sigurna da će svi, i publika i izvođači, kada sve ovo prođe, sa novom, obnovljenom i osveženom energijom i željom ulaziti u pozorišta. Jer, pozorište će opstati, kao što je opstalo kroz milenijume kriza, ratova, bolesti. Nije naše vreme ništa strašnije od redovnih nevolja koje su pratile ljudski rod kroz istoriju, istorija čoveka je istorija borbe za opstanak, i tela i duha. Sigurno je da na budućnost pozorišta mediji mogu mnogo da utiču, oni su moćni u svakom segmentu društva. Nadam se da će se otvoriti novi prostori za tumačenje pozorišta, ako ne u mejnstrim medijima, onda u alternativnim, internet je na primer prostor bez granica, treba ga „samo“ pametno iskoristiti.
Sadržaj je deo projekta „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
