Arhipelag magazin: Priče o sudbinama ljudi iz bliske prošlosti

Počeću jednim pitanjem.

Možete li da zamislite da ja sada ne stojim ovde?

Odgovor je „da“, pošto možemo da izmaštamo alternativnu realnost u kojoj se Nagrada „Voja Čolanović“ dodeljuje za najbolji roman prethodne godine, a ne za najbolju zbirku pripovedaka.

Ne bi to bilo nelogično, pošto je Voja Čolanović napisao osam romana, a tri zbirke pripovedaka. Kritika je više pisala o njegovim romanima, a broj nije jedini razlog za to. Skoro sve nagrade dobio je za romane. Zbog čega je onda ovo nagrada za pripovetke?

Srpsko književno društvo je to objasnilo jednom rečenicom. „Cilj nagrade je da doprinese afirmaciji i većoj vidljivosti zapostavljenog žanra: priče i pripovetke.“ Duboko sam zahvalan ljudima iz SKD-a što razmišljaju na takav način. Da, žalosno je to koliko su pripovetke zapostavljene.

I kod nas i u svetu postoji znatno veći broj nagrada za romanopisce nego za pripovedače, a ako obe književne vrste ulaze u konkurenciju, obično bude izabran romanopisac. I kod nas i u svetu romani su cenjeniji, te će privući veći broj i čitalaca i kritičara.

Nisam izuzetak. O svakom od moja dva romana pisano je više nego o svim mojim pripovetkama, esejima i studijama zajedno.

Takav odnos javnosti utiče na pisce, što možemo videti iz podataka koliko je romana, a koliko zbirki pripovedaka objavljeno u godinu dana. Tako se stvara začarani krug.

Smatram da takav odnos nije opravdan, jer pripovetke nije lakše pisati nego romane. Čak je na neki način teže, pošto roman može da podnese poneki pad u kvalitetu, a pripovetka je propala ako napravite samo jednu grešku.

Zato ova nagrada bar malo doprinosi ravnoteži.

Pošto ne želim da govor u ovoj svečanoj prilici zvuči kao jadanje, promeniću temu, pa reći ponešto o knjizi Crna jedra. Još od prve knjige, zbirke pripovedaka Šta propuste oni koji umru u snu- inače, ona će uskoro imati novo izdanje, uArhipelagu – još od tada vodi me misao da književnost mora da govori o važnim i univerzalnim temama: o smrti, usamljenosti, porodičnim odnosima, ljubavi, uspomenama, spoznaji i sebe i sveta…

Ovo verovatno zvuči banalno kada se izrazi svakodnevnim jezikom, ali zbog toga i postoji umetnički jezik.

Ova zbirka nije tipična za mene po tome što ima određenu istorijsku pozadinu. Društveni okvir ovih sedam priča je tačan u glavnim crtama, a izmaštao sam sve likove, njihove sudbine, događaje, razgovore, mesta… Smestio sam imaginarne likove u relativno realno okruženje.

Želeo sam da ispričam priče o sudbinama ljudi iz bliske prošlosti, ali takođe da posredno progovorim o savremenom društvu, kao i o opštim ljudskim osobinama, tako da ne mislim da je knjiga odlutala od univerzalnosti.

U kolikoj meri sam to uspeo, neka čitaoci odrede.

Na kraju ću dodati da sam se uvek prvenstveno osećao kao pisac kratkih formi, a ovo je prvi put da dobijem priznanje za jednu od tih formi. Utoliko sam više radostan. Hvala!

Govor Veselina Markovića na dodeli Nagrade „Voja Čolanović“ za knjigu priča Crna jedra koja je objavljena u izdanju Arhipelaga.