Barokni sjaj, raskoš i stroga mera: Koncert Minhenske filharmonije sa dirigentom Lahavom Šanijem i solistom trubačem Gvidom Segersom

Henri Balfur Gardiner je takođe napisao svoju dirljivu „Večernju himnu“ za crkvu, dok je Igor Stravinski napisao „Simfoniju psalama“ „u slavu Božju“, ali eksplicitno za koncertnu dvoranu.

Đuzepe Tartini, tvorac „Đavolje triler sonate“, postao je poznat ne po svojoj duhovnosti, već po navodnom paktu sa đavolom.

Gvido Segers, glavni trubač Minhenske filharmonije, donosi barokni sjaj Tartinijevom svečanom Koncertu za trubu.

Dodela počasnog doktorata Jozefu Hajdnu od strane Oksfordskog univerziteta bila je posebna prilika – događaj na kojem je verovatno izvedena njegova Simfonija br. 92.

Lahav Šani diriguje ovim svečanim programom između crkvenog prostora i koncertne dvorane.

Ovo je ukratko opisan program koncerta Minhenskih filharmoničara sa svojim šefom-dirigentom od 2026. Lahav Šanijem, koji je izveden u Izar-Fiharmoniji u Minhenu proteklog vikenda.

Značaj venecijanskog kompozitora Đovanija Gabrijelija u istoriji muzike očigledan je ne samo u kvalitetu njegovih dela, njihovoj širokoj rasprostranjenosti ili njegovim prestižnim pozicijama u bazilici Svetog Marka.

Kao jedan od najcenjenijih kompozitora i orguljaša svog vremena, Gabrijeli je privlačio talente iz cele Evrope u grad lagune.

Među najpoznatijima je nesumnjivo bio Hajnrih Šic, koji je dva puta putovao u Veneciju kako bi iz prve ruke proučavao najnovije kompozicione tehnike i stilove.

Gabrijelijeva nadregionalna slava na prelasku vekova počivala je prvenstveno na njegovim „Sacrae Symphoniae“, štampanim 1597. godine od izdavača Antonija Gardana.

Pored 45 vokalnih dela, ova zbirka sadrži 16 instrumentalnih stavova – 14 kancona i dve sonate – koji se i dalje smatraju prekretnicama rane instrumentalne muzike, jer su značajno doprineli njenom oslobađanju od tada dominantne vokalne muzike.

Ovim kompozicijama, Gabrijeli je odlučno uticao na razvoj instrumentalne muzike u nezavisnu muzičku umetničku formu tokom prelaska iz 16. u 17. vek.

Samo nekoliko dela engleskog kompozitora Henrija Balfura Gardinera je sačuvano – ne samo zato što je umetnik, školovan u Nemačkoj, bio izuzetno samokritičan.

Morao je rano da napusti svoj životni san da postane pijanista zbog delimične paralize mišića šake.

Uništio je mnoge svoje kompozicije jer su mu se činile bezvrednim.

Pa ipak, studirao je na čuvenom konzervatorijumu u Frankfurtu na Majni.

Gardinera, inače, ne treba mešati sa njegovim pranećakom, dirigentom Džonom Eliotom Gardinerom.

Po povratku u Englesku, 28-godišnjak je dobio mesto na Vinčester koledžu i počeo da objavljuje svoje prve kompozicije.

Kompozicija „Večernje himne“ takođe spada u ovaj period, kao što pokazuje posveta Edvardu Tomasu Svitingu, tadašnjem orguljašu koledža.

Godine 1907, Gardiner je završio rad na horskom delu, a ono je objavljeno godinu dana kasnije.

Da bi proslavio 50. godišnjicu Bostonskog simfonijskog orkestra, Serž Kusevicki je želeo da naruči novo delo za svoj orkestar.

Trebalo bi da bude nešto „popularno“ i, molim vas: „bez hora!“

Verovatno je imao na umu nešto živo i slavljeničko, nešto zavodljivo i lako za slušanje.

Sa ovim zahtevom, Kusevicki — koji je takođe bio izdavač — obratio se jednom od svojih štićenika, Igoru Stravinskom, 1929. godine.

Stravinski je u to vreme živeo u Nici i borio se sa finansijskim problemima.

Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, kada mu je sva imovina u Rusiji konfiskovana i sva autorska prava opozvana, on je u suštini živeo od danas do sutra.

Stravinski je stoga bio zahvalan na svakoj narudžbini, spremno je pristao i počeo da komponuje.

Kada je Kusevicki neko vreme kasnije prelistavao završenu partituru, mora da je protrljao oči od zapanjenosti.

Jer ono što je Stravinski stavio na papir je potpuna suprotnost onome što je naručio: „Simfonija psalama“, sveto delo za orkestar i hor.

Kao slobodni umetnik u finansijskim problemima, čovek mora imati hrabrosti da to pokuša!

Ali neko ko je napisao revolucionarna dela poput „Posvećenja proleća“ verovatno je obdaren tolikim samopouzdanjem da mušterija više ne mora nužno biti kralj.

To dokazuje, barem, Stravinskovo lakonsko objašnjenje: „Već neko vreme sam imao ideju o simfoniji Psalama u glavi i zato sam na njoj insistirao.“

I ne gubi dobar izgovor za svoju definiciju reči „popularno“: „Nisam razumeo reč onako kako ju je moj izdavač mislio, kao ‘orijentaciju ka osećanjima ljudi’, već kao ‘nešto čemu se svi dive’.“

Tako se Stravinski vešto izvlači iz omče.

Ko bi tvrdio da Psalmi 38, 39. i 150. koje je on komponovao u svojoj „Simfoniji“, nisu univerzalno poznati?

Koncert je izveden sa osobititim poletom, okrilatio je publiku baroknim sjajem i zvučnim raskošnošću.