Australijski istoričar Bojan Pajić o filmu “Kajmakčalan” posle njegove evropske premijere u Domu omladine Beograda

Istražujući australijske, srpske, britanske i francuske arhive, Bojan Pajić je otkrio da je više od 1.500 australijskih i novozelandskih dobrovoljaca – lekara, bolničarki, vozača saniteta, vojnika, mornara i članova vazduhoplovstva – služilo rame uz rame sa srpskim snagama tokom rata, pružajući podršku srpskom otporu austrougarskoj i nemačkoj invaziji. Za evropsku premijeru filma zaslužna je Ambasada Australije u Srbiji.

U razgovoru za Danas istoričar Bojan Pajić koji živi i radi u Australiji govori o izazovima snimanja filma, prijemu u filma u australijskoj javnosti.

Kako je prošla premijera “Kajmakčalana” u Australiji?

– Film je do sada prikazan samo u Melburnu, sve je prošlo odlično. Na premijeri su bili prisutni potomci tih boraca, što je najvažnije, a medijska pokrivenost ovog događaja bila je odlična, bilo je dosta ljudi koje ta istorija zanima. Sedam ili sam listova je pisalo o tome

S kojim izazovima ste se suočavali na terenu dok ste snimali film?

– Bili smo u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Grčkoj. Snimali smo na Kajmakčalanu i Dobrom Polju. najteže je bilo ići na teren sa potomcima koji su došli s nama da vide gde su njihovi preci bili. U Australiji je bilo lakše, išli smo po kućama potomaka koji su nam pokazivali stvari i delili sećanja na svoje pretke. To je bilo veoma dirljivo i lepo.

Kako se potomci ovih vojnika odnose prema učešĆu svojih predaka u Velikom ratu u Srbiji?

– Mi ovde govorimo o stotinama ljudi. Neki potomci ne znaju ništa i hoće da nešto da saznaju, neki znaju po nešto, ali ne sve detalje, neki imaju Srpsku medalju, a ne znaju šta je, pa smo morali da im objasnimo šta je bilo. Pričao sam im o tome kako su njihovi preci učestvovali u Prvom svetskom ratu u Srbiji. Naime, u Australiji nema skoro ničega u istorijografiji o Srbiji u Prvom svetskom ratu, ili na Solonskom frontu. Uopšte se ne zna o tome.

Onda moraš da im da ispričaš šta je se desilo sa njihovim precima. Neki od potomaka su nam govorili ako su se tih ljudi sećali, ili poridičnih priča o njima. Bilo je predivno što smo pronašli ljude koji su kao deca poznavali te učesnike Prvog svetskog rata iz Australije. Oni su podelili sa nama podelili svoje priče o ljudima kojima je posvećen film.

Zbog čega se u Australiji ne zna gotovo ništa o Srbiji u Prvom svetskom ratu, budući da se tamo kultura sećanja na taj događaj neguje?

– U dokumentaciji imamo razgovor sa vodećim vojnim istoričarem iz Australije koji objašnjava da je zvanična istorija odmah posle rata, a neko ko je napisao istoriju nije ništa rekao o Srbiji, jer se fokus bio na Galipolju, Zapadnom frontu i malo na Palestini gde su bili Australijanci. Za njih Srbija nije bila važna, pa je onda nije bilo u zvaničnoj istoriji Australije u ratu. Onda se svaka sledeća knjiga na prethodnu a ništa ne govore o Srbiji ili Solunskom frontu.

Moram reći i to da je vladala konfuzija. Srbija je posle prvog svetskog rata kaom država, pa je bila u Jugoslaviji, a onda ovo sve što se dešavalo devedesetih nije bilo prijatno, pa se nisu doticali Srbije. Onda, I granice su se promenile. Ako je neko iz Australije i pokušao nešto da promeni, teško je. Sve se promenilo nema nikakvih knjiga ni istorijskih članaka. Prvi put je u mojim knjigama i člancima obrađen taj, za Australijance, novi aspekt istorije Prvog svetskog rata. Sada vodeći istoričari kažu ‘to smo trebali da znamo i to treba da uđe u našu istoriju’.

Zbog čega se ni u Srbiji ne zna gotovo ništa o učešću Auastralijanaca i Novozelanđana u Prvom svetskom ratu?

– Stvar je u tome da su svi koji su došli u Srbiju iz Britanske imperije smatrani Brotancima, nije bilo razlike između Australijanaca, Kanađana,m Južnoafrikanaca. U srpskim izvorima iz tog perioda govori se o britancima. Ustvari, neki Australijanci su se možda predstavljali kao Britanci pošto su bili deo imperije. Neki su i znali, regent Aleksandar je znao pošto je primio Australijance. Vrlo je važno reći i to da postoje zapisi iz tog vremena iz australijske perspektive. Svakako je najznačajnija književnica Majls Frenklin, jedna od najuglednijih australijskih književnih nagrada “Miles Franklin Award” nosi ime po njoj. Ona je bila sa srpskom vojskom , tako da imamo svedočanstvo o Prvom svetskom ratu u Srbiji.

O filmu

Sniman u Australiji, Srbiji, Grčkoj i Severnoj Makedoniji tokom osamnaest meseci, film „Kajmakčalan“ govori o šestoro Australijanaca: doktorki Meri De Garis, bolničarki Etel Gilingam, spisateljici Steli Majls Frenklin, ćerki poznatog sidnejskog magnata Oliv King, kao i vojnicima Najlu Malarkiju i Edvardu Remidžu, koji su služili sa srpskim snagama na Solunskom frontu.

Filmska ekipa prati Bojana Pajića na njegovom putovanju u Srbiju i region, zajedno sa grupom potomaka, dok posećuju bolnice, ratišta i gradove u kojima sećanje na ove Australijance i dalje živi – otkrivajući ovo do sada nepoznato poglavlje australijske istorije Prvog svetskog rata. Film su, po scenariju Borisa Trbića i Bojana Pajića, režirali Trbić i Dragan Gavrilović, za produkciju Australians with Serbs Association Inc.