Foto: Printscreen N1 Youtube / : D. A. „A šta biste vi hteli? Da se sedi ili da se stoji? Da se viče ili da se ćuti? Da se ostane ili da se ode? Da se bude ili da se ne bude? Da se za šamar pruži drugi obraz ili da se šamarom uzvrati? Ili je možda najbolje uvek biti protiv toga što jeste, pa da se posle tvrdi da bi mnogo bolje bilo da je bilo ono što nije“, precizno je sumirao moj drug Dejan na svom Fejsbuk profilu, negde posle onog „cirkusa“ u Skupštini, a dva dana kasnije je uhapšen ispred zgrade gradske uprave Beograda, nakon incidenta u kom su učestvovali okupljeni građani, privatno obezbeđenje i policija.
Potvrdio je Dejan i sam da je priveden, koliko ga znam, prevashodno da bi skrenuo pažnju da su sa njim i četvorica njegovih saboraca mostobranitelja.
Po tome je poznatiji u javnosti, kao neko ko najčešće govori ispred inicijative Most ostaje, kao i po gomili intervjua, autorskih tekstova, otvorenih pisama i dopisa takozvanim nadležnim institucijama od kojih je tražio podatke koje bi trebalo da budu javno dostupni građanima.
Još od spomenika Stefanu Nemanji i pitanja o tome koliko je našeg novca ulupano u njega preko toga da su nam oteli i uništili istorijsku železničku stanicu a da su staničnu zgradu ulickali fasadom i ostavili je da propada.
Ustao je u odbranu Sajma, Generalštaba, svakog napadnutog dela Beograda i zemlje koju ova vlast sistematski otima od svojih građana.
Kada je postao jedan od osnivača Ekološkog ustanka, priznajem, prevrnula sam očima.
„Prepošten si ti i previše fin, druže, da bi se bavio ovde stranačkom politikom“, pomislila sam u sebi, pa mi je bilo mnogo lakše kad je iz svega toga izašao zato što se sa ostalima, u pojednostavljenoj varijanti rečeno, razišao u vezi sa stavom da je Kosovo srce Srbije, jer nije, i otkada nije.
Napisao je, i to odlično, otvoreno pismo našem slavnom teniseru Novaku Đokoviću povodom planova njegove porodične firme.
Deo naslova je glasio „Gospodine Đokoviću, sačuvajmo pogled sa Kalemegdana“.
Ne znam, u stvari, nijedan trenutak da je Dejan zaćutao pred nepravdom, a i njegova umetnost je neka vrsta kontinuiranog društvenog angažmana, i sve to bez ikakvog ličnog interesa i s mnogo razumevanja i prema onima koji imaju svoju agendu i koje je svojom plemenitošću zadužio.
Nežan, osetiljiv i dobronameran u ophođenju prema najbližima, bude mi čudan kad zaoštri u svojim tekstovima i upotrebi neke jake izraze za koje se ispostavi da su bili tačni i da je stvari jasnije video mnogo pre drugih a onda, pošto je, ipak, umetnik kleti, pusti nekad svojim emocijama i mašti na volju i sanjari o državi studenata.
Napiše kako želi da oni, studenti, preuzmu vlast.
„Saopštavam to kao iskren iskaz svog političkog osećaja, svoje tendencije ka idealnom, samim tim možda i svoje naivnosti“.
Piše sad i neki roman.
Ne mislim sad, dok je u pritvoru, mada, ko zna, možda bude i nešto od tog iskustva u njemu. Za „Luzitaniju“ je dobio Ninovu nagradu 2017. godine, mada je meni najbitnije da ga što pre puste, a kriminalce da teraju u zatvor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
