Mikroistorijska priča o nasilju: Žerom Kikere, istoričar i pisac, o svom krimi romanu „Sve je moralo nestati“

Ali krimi romani danas više nisu čist žanr, širina novih znanja, od istorije, religije, sociologije, politike, antropologije, psihologije… nametnula je nove pravce popularnih krimića.

Oni su sada mnogo složeniji, i traže aktivnog čitaoca; postali su žanrovski hibrid, probili granice klasične književnosti i raskrčili nove, primamljivije staze.

Jedno od takvih dela, autentični predstavnik ovakvog koncepta literature jeste i roman „Sve je moralo nestati“ Žeroma Kikerea, objavljen u izdanju „Karposa“ iz Loznice, u prevodu Milice Rašić sa francuskog jezika (Biblioteka „Polyphonia“, urednik Dejan Aničić).

Baš zbog tih osobina, odmah je privuklo pažnju naših čitalaca, i brzo se svrstalo među najprodavanije knjige krajem prošle godine.

Roman nosi podnaslov – „Istinita priča o dvostrukom ubistvu počinjenom u Esch-sur-Alzetteu u kasno leto 1910. godine“, a autor je za moto izabrao misao Linkolna Stefensa, slavnog američkog reportera koji je pripadao grupi makrejkersa (muckrakers – čistači, grabuljari, đubretari – metafora kojom ih je nazvao Teodor Ruzvelt, a koja zapravo znači da su se bavili razotkrivanjem i demaskiranjem kriminala i korupcije u američkom društvu).

Moto Linkolna Stefensa govori o idealu umetnika i istraživačkog novinara da ispričaju priču o ubistvu – „da prenesu vest u potpunosti i da je objave tako ljudski da čitalac vidi sebe na mestu osuđenika.“

Knjiga Žeroma Kikerea je postigla upravo to: kao novinar je krenuo od jednog događaja, ubistva bračnog para Kajzer-Poli (Kayser-Paulus) u Eš sir Alzetu, rudarskom kraju na jugozapadu Luksemburga, 14. septembra 1910. godine.

Otvorivši ponovo slučaj ubistva bračnog para Kajzer-Poli, Žerom Kikere je roman „Sve je moralo nestati“ obogatio transkribovanim dokumentima i fotografijama, trudeći se da sagleda društveno-političko-kulturološko-medijsku scenu s početka XX veka, koja nije bila karakteristična samo za Luksemburg već za zapadni svet tog doba; scenu čije je razumevanje neophodno za detektovanje uzroka ovakvog krvavog zločina.

U intervjuu za „Danas“ Žerom Kikere upravo oslikava tu scenu, koja će neizostavno nametnuti poređenje sa današnjim vremenom.

Zbog čega ste za vaš roman odabrali ovu temu? Šta je najviše zaokupilo vašu pažnju u tom užasnom događaju?

– Taj događaj nisam izabrao između nekoliko drugih. On se, pre bi se reklo, meni nametnuo. Da se zbio, otkrio sam pripremajući jedan tekst o stogodišnjici jedinih radničkih demonstracija u Luksemburgu 1912. godine, koje su ugušene u krvi. Prepoznao sam njegovu važnost i odmah shvatio da će mi omogućiti da prizovem i oživim sećanje na jedan broj tema koje su me mučile, od instrumentalizacije različitih činjenica koju su vršili mediji, do ksenofobije koja je njen najčešći izvor. Ono što me je najviše zaintrigiralo bio je identitet počinioca zločina, koga sam vrlo brzo otkrio zahvaljujući novinama koje su digitalizovane, za razliku od stanovnika iz onog vremena koji su na to morali da čekaju skoro osam godina.

Koliko je trajalo vaše istraživanje tog događaja, i gde ste pronalazili najvažnije informacije?

– Od časa kada sam otkrio tu aferu do trenutka kada je moja knjiga objavljena prošlo je deset godina. Ključne informacije nalazile su se u ogromnom dosijeu krivičnog postupka koji se još čuva u nacionalnim arhivima Luksemburga. Trebalo ih je dešifrovati, i prevesti. Kako sam želeo da o slici epohe u kojoj se dogodilo to ubistvo ostavim utisak iz prve ruke, i da u tu sliku uključim živote različitih protagonista, ja sam proučio mnoštvo materijala iz opsežne građe, i u njima pronašao veliki broj dokumenata koji su mi omogućili da shvatim obim tog slučaja.

Vi ste istoričar, i novinar. Kako ste događaju prišli kao istoričar, a u čemu vam je pomoglo novinarsko iskustvo?

– Nedavno sam napustio list u kojem sam kao novinar radio polovinu radnog vremena. Ponela me je ideja da svoje slobodno vreme posvetim člancima koji su bili poprilično dugački. Onda sam ga posvetio pisanju knjige. Uprkos tome, njenoj sam se temi okrenuo prvo kao istoričar. Još me je držala opčinjenost knjigom Alena Korbena „Ponovo pronađeni svet Luj-Fransoa Pinagoa: na tragovima jednog nepoznatog obućara iz XIX veka“ koju sam čitao tokom studija, i slobodom kojom su zračile knjige istoričara Filipa Artjera, koji je autor Predgovora mojoj knjizi. Posle tri godine dokumentarnog istraživanja, smislio sam da sa profesorom Dominikom Kalifom o tome napišem jednu tezu. To nije ostvareno samo iz tehničkih razloga. Učinilo mi se zaludnim da se univerzitetskim poslom bavim izvan Univerziteta. Smislio sam da to odradim sa pozicije novinara. Bilo je tu više presuđujućih ukrštanja. U jednoj knjizi Ivana Jablonke, koji brani ideju da je istorija savremena literatura, našao sam izraz kojim bi se nazvao moj pristup: „istraga u prošlosti“. Čitanje knjige „Konstelacija“ Adrijena Boska, u kojoj on priča o sudbinama putnika iz francuskog aviona koji je 1949. godine doživeo nesreću u Azorskom arhipelagu, otvorio mi je kapije kreativne ne-fikcije. I, na kraju je književnost ta koja je ovladala mojom knjigom.

Romanu ste dali naslov „Sve je moralo nestati“. Na šta se on odnosi? Šta je to sve što je moralo da nestane?

– Naslov se odnosi na proces trostrukog nestajanja. Prvo je da je ubica hteo da zapali kuću kako bi uništio dokaze. Bilo je to uzalud. Zatim, drugo je društvo – u svakom slučaju onaj njegov deo koji je aferi davao ton, a to su mediji i pravosuđe udruženim snagama – koje u vreme suđenja nije htelo da se vrati vrlo određenim detaljima; jednostavno, nisu hteli da se vrate tim posebnim činjenicama koje su omogućile ovaj zločin. Na kraju, tu je treće: prolaznost vremena koja je učinila da se ta priča zaboravi. Ali digitalizacija novina i ja lično, koji ovaploćujem struju zabrinutih pisaca koji žele da dočaraju obične ljude, ujedinili smo se da stavimo tačku na ovaj proces. U tom naslovu jedan je novinar poželeo da vidi žal za nestankom industrijskog nasleđa u gradu Eš sir Alzet. Meni i to savršeno odgovara.

Književna kritika je primetila da „pišete književne tekstove istorijskog sadržaja“. Šta vam ta ocena govori?

– Da brinem o poštovanju istorijskih činjenica, ugrađujući ih u književnu naraciju. U ovom slučaju, pribegao sam mehanizmima detektivskih romana. Potom, poštovao sam ritam istrage u čiji sam tok uneo elemente istorijske kontekstualizacije. Hteo sam da čitaoci dobiju obogaćenu sliku epohe, kompletniju od onih slika kojima su raspolagali njeni savremenici. Jer, na taj bi način pred sobom imali jednu potpunu mikro-istorijsku priču. Različiti putevi kojima su išli istražitelji afere za mene su bili prilika da oživim ličnosti koje, sem u tim sudskim spisima, nigde drugde nisu ostavili svoj trag. I žiri koju mi je dodelio Nagradu Serve bio je osetljiv na tu činjenicu, ističući da su posredstvom moje knjige „brojne ličnosti koje su obično nevidljive ušle u literaturu.“

Pišete da ubica nije pokazivao ni trunku kajanja. Koja je bila najveća poteškoća u stvaranju njegovog psihološkog lika?

– Vreme. Bilo mi je potrebno i te kako vremena da shvatim njegov profil. Vidim ga kao podeljenu ličnost, ubicu u posebnom stanju, izmučenog ljubomorom i zavišću, kao čoveka koji je prilično dobro poznavao svoju epohu da bi mogao sebi da dopusti da misli kako bi se zločinom ne samo osvetio već i sebi osigurao uspon na društvenoj lestvici, a da nikada ne bude otkriven.

Pišući o ubistvu jedne porodice pratite razvoj luksemburškog društva. Koji su glavni događaji iz tog perioda važni za ovu priču?

– Luksemburg je po napuštanju Nemačkog saveza u 1866. postao nezavisna zemlja, da bi 1867. godine dobio neutralnost i od tada morao da potvrđuje svoj suverenitet. Ipak, i dalje je ekonomski zavisio od Nemačkog carstva. To je vreme i snažne industrijalizacije na jugu zemlje, koji je bogat metalnim resursima. Kriminal i socijalistički pokret liberalne su elite videle kao opasnost koja bi mogla da ugrozi inostrani kapital. To je istovremeno i period snažne kulturološke bitke u kojoj su se demokratski pokreti zalagali za ograničeni uticaj Crkve, preostao od Francuske crkve, dok su sveštenici hteli da zadrže kontrolu koristeći kriminal za diskreditaciju planova svojih protivnika. Ukratko, laička škola i socijalizam trebali su da budu faktori kriminaliteta. U takvom se kontekstu dogodilo ubistvo Kajzer-Polijevih, a smatram da se upravo u svem tom okruženju i nalaze njegovi uzroci. Bez ikakve sumnje, ta zbrka najrazličitijih činjenica, to takmičenje do poslednjeg daha, socijalni determiziam ali i način na koji je kapitalizam u stanju da transformiše život jednog starog pastirskog sela, sve je to stvorilo neophodni okvir za izbijanje ove afere.

Kritičari su podvukli i da vaš roman čitaocima nudi „putovanje između jučerašnjice i današnjice“. Kako se to putovanje odvijalo dok ste pisali knjigu?

– Bilo je to veoma egzotično putovanje – krenuti tako u susret ličnostima koje nikada nisu letele avionom niti slušale radio, niti videle televiziju, a od kojih sam ja želeo da izvučem svu složenost priče. Često sam se nadao jednoj noći u kojoj bih sanjao kako lutam besciljno po radničkom kvartu Eš sir Alzet. Nažalost, nada mi se nije ispunila. Na ovom putovanju nisam bio sam, već su sa mnom bili brojni pisci i intelektualci koji su usmeravali moj pogled kako bih umnožio pitanja i nedoumice, a što je trebalo da mi pomogne da taj svet koji je prošlost progutala najpreciznije opišem iz perspektive savremenika tog doba.

Mislite li da se u odnosu na prošlost ponašanje ljudi promenilo, ili je sve ostalo isto? Broj ubistava se ne smanjuje, nasilje raste, empatija je sve ređa. Kuda ide ovaj svet?

– Gledano iz Luksemburga u kojem je stepen kriminala nizak, rekao bih da je ovo ovde dokaz da su bolja raspodela bogatstva, bolji uslovi stanovanja, odgovorni i održivi obrazovni sistem – ključevi koji sprečavaju kriminalitet. Ali to bi možda bilo naivno. Međutim, upravo sam proveo tri meseca u Parizu, kao učesnik u projektu Umetnici u boravku, i tamo ni u jednom jedinom trenutku nisam osetio da sam u opasnosti. Naprotiv, tamo sam dobio dokaz o svakodnevnom jazu između senzacionalističkih medija koji do maksimuma preuveličavaju i izvrću činjenice, i realnosti svakodnevice u kojoj živi stanovništvo. Ja ne znam kuda ide svet, ali znam u kojem pravcu bih ja voleo da on ide, a to je pravac ka deljenju i jednakosti. I nadam se da će moja knjiga koja razbija strah od nepoznatog, i razvija želju za upoznavanjem Drugog i Drugačijeg, podstaći interesovanje i znatiželju ka onom što će doći, umesto poređenja sa onim što je bilo.

Čitaoci su primetili da roman otvara pitanje religije, ideologije, ali i ksenofobije. U njemu pokrećete i pitanje stranih radnika koji su često prvi osumnjičeni. Danas se srećemo sa sve većim brojem radnika migranata sa Istoka. Da li se nešto promenilo u stavu prema njima, ili je još gore?

– Ne mislim da sam ja neko čiji bi odgovor na to pitanje bio relevantan. Međutim, ubeđen sam da neko najčešće mrzi drugog zbog  sopstvene nesposobnosti da drugi, drugačiji sam bude, i oslanjanjem na svoj izmišljeni identitet radije predupređuje iznenađenja. I mislim da u tome dominantni mediji često igraju zloćudnu ulogu.

Kad smo već kod medija, šta nam možete reći o štampi onog vremena, i načinu na koji je izveštavala o tom ubistvu?

– Moju sam knjigu često poredio sa suđenjem ideologijama. Dakle, idejama koje su unapred sračunate da misle umesto vas, i spreče vas da činjenice vidite onakvim kakve su uistinu. To važi podjednako i za katoličku štampu, kao i za revolucionarnu štampu levice. Jedno od mojih prvih interesovanja za to ubistvo bilo je to što sam vrlo brzo uočio da je tu reč o drevnom obliku instrumentalizacije različitih činjenica – demonstraciji drugačijih činjenica koje vrše diverziju u odnosu na istinu, da se poslužim rečima francuskog sociologa Pjera Burdijea. Mediji prenose unapred stvorene zablude i ideje koje će da uteše slušaoca, čitaoca, umesto da ih navedu na preispitivanje. Dominantni mediji često predstavljaju finansijske ili političke interese, sa ciljem da se narod podeli. Vesti iz crne hronike ili svakodnevnog života, novinske rubrike u kojima se najviše priča o običnim ljudima, sredstvo su da se direktno utiče na mase, i postigne cilj.

I na kraju – mislite li da pisanje o kriminalu, tako nasilnom, donekle može da utiče na smanjenje nasilja?

– Ja bih, iznad svega, želeo da kod čitaoca probudim svest o tome da postoje kreativni i plodonosni načini da se literaturom terapeutski obradi crna hronika, jer crna hronika dopušta i da se raskrinkaju politički i ekonomski mehanizmi koji su previše skriveni od javnosti. Pisanje o nasilju u izvesnom smislu postaje korisnije jer uz distancu daje reč onima kojih se to najviše tiče, umesto da se prepušta onima koji žele da se njime okoriste. Uzgred budi rečeno, da su istražitelji afere Kajzer-Poli više slušali komšiluk umesto što su se uzdali u svoju jednostranu i pristrasnu intuiciju, ubica bi bio otkriven mnogo ranije. A moja knjiga ne bi postojala.

Priznanja za roman prvenac

Žerom Kikere (Laksu, 1979) francuski je istoričar i novinar; diplomirao je na Univerzitetu u Nansiju, i radio u više luksemburških listova, od Le Quotidien i Le Jeudi do Tageblatt, u kojem piše od 2019.

Bio je urednik u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je uređivao i vebsajt Europaforum.

Knjiga „Sve je moralo nestati“ je njegov prvenac, objavljen 2022, i za nju je dobio prestižnu Servais Prize, Nagradu Serve koja se dodeljuje za prozu i poeziju najboljem delu objavljenom u Luksemburgu.

Književnost kao istraživačko novinarstvo

Slučaj ubistva bračnog para Kajzer-Poli, kako izdavač napominje, naročiti je zločin oko kojeg postoji velika misterija.

Kikere je njenom rasvetljavanju prišao i kao istraživač-novinar, godinama obilazeći arhive, proučavajući dokumente i spise koji su ostali iza sudskih istražitelja i sudskih procesa; kao istoričar oslikao je ono vreme u kojem posebne uloge igraju migranti, strani radnici u tom rudarskom kraju, katolička Crkva, finansijeri i političari, mediji…