Đilasove magične slike u YUBIN centru

Miodrag Đilas se na srpskoj likovnoj sceni prvi put pojavio 1960. na izložbi u beogradskoj Galeriji ULUS, a godinu dana kasnije i na prvoj samostalnoj izložbi, u vreme kad su mladi umetnici posle epohe socijalističkog realizma istraživali nova izražajna sredstva i forme i kada je umetnička grupa Mediala, nadrealistički orjentisana, pokušavala da poveže tradiciju sa modernom umetnošću. U novom nadrealističkom talasu, koji je zahvatio srpsko slikartsvo, stvarao se poseban oblik fantastičnog, magičnog i oniričkog slikarstva, u kome nalazimo i mladog Đilasa. Jedan od vodećih likovnih kritičara, Pavle Vasić, zabeležio je da „Miodrag Đilas takođe pripada struji fantastike sa delikatnim osećajem za pojedinosti i njihov likovni izraz“. Od prvog slikarskog nastupa pa do danas, tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada, Đilas je ostao privržen struji fantastike, slikarstvu poezije i snoviđenja.
Već u ranom periodu svog slikarstva, Đilas posmatrača uvodi u svet mitoloških ptica, svetlećih riba, čudovišnih zveri i nepoznatih prostora. Lepenci, jaja, kocke, kugle, kamene gromade, koje čas čvrsto stoje na zemlji, čas lebde, postaće bitni elementi njegove sopstvene ikonografije koju je stvorio i učiniti čitanje Đilasovih slika dugim i uvek novim po simboličnim i alegorijskim znacima. Otiskujući se u tmine vekova i neiscrpna bogatstva tradicije i predanja, slikar se nadahnjuje lepenskom skulpturom, srednjovekovnim manastirima, likovima srpskih vladara i svetitelja, Kosovom. Govoreći o njegovoj ikonografskoj opredeljenosti, istoričar umetnosti Nikola Kusovac smatra da on to nikada ne čini samo radi prošlosti. „Nije to glorifikacija, ni realističko predstavljanje Gračanice ili Hilandara, niti bilo koje srednjovekovne zadužbine. To je tek upiranje prstom na bit naše sudbine, na mesto gde se nalazi odgovor na ono što j e s m o, gde su genski zapisi koji objašnjavaju naše ponašanje“, beleži Kusovac.
Citati preuzeti iz tradicije, elementi iz svakodnevnog života, koje slikar izgrađuje do simbola, prisutni su u skoro svim Đilasovim slikama. „Naslikao sam Gračanicu na lobanji, jer sam simbolički hteo da pokažem da je naša kultura na Kosovu ugrožena“, kaže Đilas. „Lepenac je moj zaštitni znak. Kada je u pitanju umetnost, Zapad nas je nipodaštavao i uvek stavljao u zapećak, kao da se u našoj umetnosti ništa značajno nije desilo. Kada je Srejović pronašao lepence, oni su ostali bez teksta. Nije to bilo značajno samo za Evropu, već za ceo svet“.
„U poslednje dve godine promenio sam stil rada u slikarstvu sasvim spontano, bez uticaja moje lične svesti. Promenio sam kolorit, sveo ga na monohromiju, a što se tiče kompozicije sve je bazirano na čistoj podsvesti, na poetici i snoviđenjima“, kaže Đilas. „I do sada je u mom slikarstvu bilo poetike i nadrealizma, ali u ovoj fazi sve što radim dešava se sasvim sponatano. Ja nisam više programski slikar koji zna unapred šta želi da naslika“ Ova značajna izložba realizovana je zahvaljujući mr Suzani Polić Radovanović, rukovodiocu Međunarodnog kulturnog centra u Beogradu – YUBIN, a beogradska publika moći će da je poseti do 17. marta.