Dnevnik Igora Marojevića: „Generalka“ na VMA i kako sam ponovo postao negativac

Četvrtak, 29. septembar

O kovidu sam intenzivno razmišljao od početka pandemije, kao i svi što ne poriču da ta zaraza postoji – mada zapravo možda manje od potonjih? – pa verovatno čak i koliko oni što su ga preležali. Najobimnija od pet pripovedaka moje planirane nove knjige „Granična stanja“ govori o kovidu i naslov joj je „Pozitivac“.

U doba opšte proklamovane pozitivnosti, potvrđujem da sam i sam takav, pre svega ipak rezultatom PCR testa od 26. septembra.

CRP mi je pak gotovo četrdesetostruko iznad normale. Dok se vozim taksijem put opštinske kovid ambulante, od Novog Zemuna ka starijem, ne vidim da iko od prolaznika nosi masku. Prvi koje srećem zaštićene jesu moji sapatnici pred ambulantom.

Ljubazna, upućena, ozbiljna i šarmantna doktorka šalje me na rendgen pluća u matičnoj ustanovi.

Rezultat nije zabrinjavajući, mada se na desnom režnju vidi mrlja. Dok se doktorka pita šta li bi to moglo da bude, govorim joj da sam pre više od 35 godina imao čast da u „JNA“ dobijem apsces od kojeg mi je ostala mrlja na desnom plućnom krilu. (Ne spominjem joj kako su tadašnji lekari prvo pomislili da imam galopirajući rak pa su me poslali u generalku na „VMA“, jednokrevetni apartman u kojem je „gušterima“ u beznadežnom stanju humano omogućavano da izdahnu u luksuznim uslovima.)

Kad čuje za moje dotično iskustvo i za ono mnogo nedavnije, sa redovne kolonoskopije, lekarka mi objašnjava da su i upalni proces koji visok CRP sugeriše i sam kovid, verovatno plod jednoipočasovnog vađenja tri polipa naživo i pada imuniteta usled dvodnevnih izgladnjujućih priprema za kolonoskopiju.

I zaista, tek od povratka iz bolnice 23. septembra, temperatura mi je skočila na 37,4, pa na 37,8, ali je u subotu ujutro bila dovoljno uviđavna da me počasti lažnom nadom i spadne na normalnu, što me je poslalo u kobnu kupovinu; tek nakon toga, nepun dan i po nakon kolonoskopije, osetio sam čari telesne temperature blizu 40, lepote ustajanja kao da imam golmanske štitnike s utisnutim tankim ekserima okrenutim ka unutra, draži suza od bolova, čari drhtanja celog tela od čega sam osećao trnce koji su me golicali pa bi mi suze krenule ali ne od bolova nego od smeha.

Lekarka mi sugeriše da i dalje mirujem. Obećao sam Melihi Pravdić da ću joj čim izađem iz kovid ambulante javiti mogu li da kod nje gostujem u „Klubu 2“ na „Radio Beogradu“ 4. oktobra. Nije to jedini intervju koji sam ovih dana prisiljen da odbijem ili odložim. Za medijsku izjavu povodom „Andrićeve nagrade“ jedva sam sročio desetak, naravno, prosečnih redaka.

Petak, 30. septembar

U sitne sate pišem svojoj inostranoj poslodavki prilično oštro pismo. Već sam joj objasnio da mi je rečeno da mi u izolaciji nikakva intelektualna delatnost ne dolazi u obzir – najmanji problem za nekog ko se ne smatra intelektualcem, sprdam se sebi – ali mi je ona ipak poslala još jedan tekst u nizu i zamolila me da ga „preletim“ ako sam, „slučajno, bolje“. Nije to jedina osoba koja je ovih dana vršila (posredan?) poslovni pritisak na mene iako je znala za moje zdravstveno stanje.

Neki radnici – pa još oni najsebičniji: frilenseri! – baš su neuviđavni i razmaženi: bi da žive.

Nije mi preporučljivo ni da duže razgovaram telefonom. Osim majci i ljubaznim ljudima iz „Andrićeve zadužbine“ – kojima sam gotovo uvek na raspolaganju a koji su se mogli prestraviti od mog sočnog kašlja u slušalicu – javljam se, u trenucima blagog boljitka, samo najbližima koji me zovu da me pitaju za kovid ili da mi čestitaju nagradu.

Da li i vođenje dnevnika za „Danas“ spada u intelektualne delatnosti? Pristupam mu kao da ne. Ako (i) ovoga puta budem pisao gluposti, opravdane su.

Subota, 1. oktobar

Pa čime onda – osim vođenjem dnevnika i brigom o lekovima, spavanju i hrani – ispunjavam dane? Bez želje da je potcenim, muzikom. Ne klasičnom; omiljeni kompozitori poput Šenberga, u stanju smanjene koncentracije i kognitivnih sposobnosti zvučali mi bi preduboko, da ne kažem preintelektualno.

Daunlodujem kolekcije onih bendova za koje želim da dopune fonoteku u mom desktopu. Zatim ih višestruko preslušavam i pravim lični „the best of“. Međutim, nije to tako jednostavan projekat kako isprva deluje.

Skineš poslednji bend sa liste i, tokom preslušavanja, podseti te na neki koji takođe nemaš u fonoteci i čiju kolekciju onda daunlouduješ i tako dalje. Taman kad pomisliš da se konačno zatvorio, krug se ponovo otvori.

Nedelja, 2. oktobar

Rezultati novog CRP testa su mi gotovo pet puta manje loši od ranijih: sada sam svega osmostruko iznad normale. Testirao sam se u privatnoj ambulanti koja radi nedeljom i nalazi se u kraju u kojem sam proveo nekoliko godina i prema kojem imam minimalnu nostalgiju.

Pozivam telefonom lekarku koja mi, usled poboljšanih rezultata, ublažava terapiju. Mogu da počnem da se bavim intelektualnim naporima, sve dok ne primetim da mi izazivaju vrtoglavicu / glavobolju / dekoncentrisanost / želju za spavanjem.

U povratku taksijem od Novog Beograda do Novog Zemuna, ne vidim da iko od brojnih prolaznika nosi zaštitnu masku. Eh, masovno uživanje u lepom vremenu, ne treba se mračiti mislima (na kovid)… Postarijoj susetki koju srećem s maskom ispred zgrade dodelio bih priznanje za zaštitu okoline, što ne znači da ga i sam zaslužujem: kao kovidonoša, ja sam ipak subjektivan. Nadam se da, za razliku od mene, komšinica nema koronu.

Ponedeljak, 3. oktobar

U skladu sa ranijim dogovorom, šaljem „Andrićevoj zadužbini“ podatke za ugovor i odlomak iz nagrađene priče „Slikopisanje“ iz knjige „Sve za lepotu“. Tačnije, odlomke, budući da nijedan fragment pripovesti ne daje uvid u kontekst.

Tri kratka odlomka sam nagurao u jedan, srazmerno kraći, da mogu da budu slušani na dodeli 10. oktobra kao manje-više zaokružena priča. Tačnije, kao mikropriča.

Potvrdno odgovaram na poziv Sanje Milić da u okviru Sajma knjiga učestvujem na tribini „Da li je književnost marginalizovana?“, 28. oktobra. S obzirom na to da sam ranije pristao da govorim na promociji romana rumunskog autora Bogdana Aleksandrua Staneskua i da ću 29. oktobra potpisivati „Sve za lepotu“ na štandu „Derete“, na Sajmu ću imati tri konkretna angažmana.

Hoće li biti previše s obzirom na moje trenutno zdravstveno stanje? Verovatno neće za ceo Sajam, ali možda hoće za dva dana.

Pokušao sam da se vratim mentalnom profilu Jozefa Bloha, glavnog junaka romana „Golmanov strah od penala“, za esej koji pišem za jedan novi zbornik radova. Ali ubrzo osetim i vrtoglavicu, i glavobolju, i posvemašnju dekoncentrisanost i pospanost.

Utorak, 4. oktobar

Uradio sam brzi antigenski SARS-CoV-2 test. Sudeći po plastičnom čitaču iz kutije, ponovo sam negativac. Dobra priprema za pouzdaniji test.

Sreda, 5. oktobar

Međutim, prvo službenica instituta „Batut“, zatim zaposlena u zemunskoj kovid ambulanti pa na kraju i moj lekar i prijatelj, upućuju me da se samim iskustvom sedmodnevne (štaviše, desetodnevne) izolacije vodim kao zdrav i da mi nikakav dodatni test nije potreban.

To je već neko vreme zvanična državna odredba prema obolelima od kovida. Pa, posredno, i prema zdravima. Mislim da ću ipak poslušati sugestiju lekarke i ponoviti test o svom trošku.

Proučavajući građu za priču „Pozitivac“, čuo sam da je mnogima koji su preležali koronu najteže pao manjak međuljudske komunikacije. Uprkos rigoroznoj izolaciji, ja se ne mogu požaliti na taj problem.

S jedne strane, dobio sam toliko uputstava – u inboks – šta da pijem, kako da se lečim, koje vitamine da uzimam a po starom i kreativnom običaju dela našeg naroda da sam sebi i drugima prepisuje lekove (pa čak i one za glavu). No hvala svima.

S druge strane a po nečijim teorijama da su intenzivni snovi proizvod manjka međuljudskog saobraćaja u ličnom životu, mnogo sam snevao razne ljude i to pamtio, što mi se inače retko dešava i što izbegavam.

Beše ovih dana i baš uzbudljivih i krvavih: retko sadržajnih i kvalitetnih košmara. Da se ne bih intelektualno zamarao, ovih dana nisam gledao nijedan film, ali sam sanjao mnogo njih, mahom žanra strave i užasa.

Autor je književnik iz Beograda, aktuelni dobitnik Andrićeve nagrade