Godina svinje

Pre neki dan čitav svet zabeležio je početak (kineske) nove godine. Ušli smo u 365 dana svinje, astrolozi su nam tumačili šta bi ona (voda-vatra) mogla da donese i tako dalje i tako dalje.
Ono što me raduje jeste to da se njome (mislim godinom svinje) završava jedan dvanaestogodišnji ciklus, koji bi mnogi rado da zaborave, da počinje novi, valjda srećniji i berićetniji. Možda kao onaj 1960 – 1972.
U Beograd je stigao Bitef. Počeli smo da gledamo što i svet, a taj je ispisivao zlatne stranice istorije teatra.
Sa Festom smo podigli spomenik američkoj demokratiji: bili su to filmovi u kojima su slikali sopstvenu stvarnost crnjim bojama nego što bi to poželeli iskonski neprijatelji oličeni u komunističkom Sovjetskom Savezu. Pošto smo vazda bili nešto između, pokušaji našeg takozvanog crnog talasa (istini za volju, samo jedan film je zvanično zabranjen) tiho su sklanjani u bunkere. Zato smo zavideli Amerikancima.
Onda se pojavio (tačnije, pojavio se ranije, ali tada je postao globalna sila) rokenrol. Od Elvisovog njihanja kukovima, do masovne histerije koja je pratila svaki korak Bitlsa. I muzika: nova, sveža, neponovljiva. Pokušaji da se „čupavci“ proglase za dekadenciju zapada, propadali su brže nego što je Škvorecki opisao u antologijskim „Kukavicama“.
Sovjeti su prvo kapitulirali na rokenrolu: ploča koju i danas ljubomorno čuvam (takozvani mali LP) zove se „Muzički kaleidoskop“. Na njoj sve i svašta (između ostalog i naš kvartet 4M), ali posebno: „Devuška, muz. i sl. Narodnie kvartet Bitls“! Sve napisano ćirilicom, kako bi drugačije.
Posle je svet sve više postajao globalno selo, a momci (ne pominjem više ni jedno ime, o mnoge bih se sigurno ogrešio) su i dalje komponovali i snimali, i za samo jedan (kineski) ciklus napisali čitavu istoriju zrelog rokenrola.
I to je postalo klasika.
Da preživimo još ovu svinju, pa da krenemo s novim elanom dalje. Možda nastane neka nova klasika, a nama uđe pamet u glavu.