Govor tela na poeziju Osipa Mandeljštama

… u kojoj je čitanje poezije ovog velikog ruskog pesnika, prozaiste, esejiste, prevodioca i žrtve Staljinove represije, zamena za muziku i temelj komada, u kome, samo u Beogradu, glavnu ulogu igra glumac BDP Pavle Pekić. Osim Pekića i Mandafunisa u komadu igraju i Elena Đanoti i Ifa MekAtamn, najavljeno je juče na konferenciji za novinare u sedištu Nacionalne fondacije za igru.

Reč je o prošlogodišnjoj produkciji, premijerno izvedenoj u Ženevi. Koncept i koreografiju potpisuju Elena Đanoti, Janis Mandafunis, Roberta Moska i poznati britanski glumac Brus Majers, jedan od omiljenih saradnika reditelja Pitera Bruka. Zapadna štampa je posle premijere pisala da „nema veze ako engleski ne govorite tečno – pokreti igrača, koji se oslanjaju na različita čitanja britanskog glumca, dovoljni su da se uhvati suština lirskog jezika, trezvenog i romantičnog – u slavu zvuka, života i tela“.

Majers stoji i iza ideje da se u ulozi Mandeljštama smenjuju glumci iz gradova u kojima Mandafunisova kompanija gostuje. Mandafunis kaže da je to istovremeno „rizik, izazov i neponovljivo iskustvo“, jer nije reč o nastupu s gotovom predstavom, nego se ona kreira na licu mesta. Trodnevnom beogradskom usklađivanju trupe sa Pavlom Pekićem prethodio je višemesečni rad na daljinu na Mandeljštamovoj poeziji, koju je, kako se juče čulo, maestralno preveo Radojica Nešović. Beogradska verzija je bogatija za još četiri Mandeljštamove pesme, koju gosti iz Ženeve nisu imali u svom „libretu“ od 38 pesama.

– Reč je o izuzetno složenoj i dubokoj poeziji kojoj pokret daje dimenziju muzikalnosti. Ona ima posebnu vrstu vibracije. Više od godinu dana izučavali smo život i poeziju Osipa Mandeljštama, uključujući i sećanja njegove supruge Nadežde, koja nije pisala samo o svom mužu, nego i o Rusiji tog doba, unutrašnjoj borbi i tragediji intelektualaca. Potom smo tri meseca u studiju čitali tu poeziju, kako bi je osetili, kao i vreme u kome je nastala, jer je nama danas neshvatljiva težina situacije u tadašnjoj Rusiji. Događalo nam se da se, uronjeni u stihove, budimo u Ženevi sa osećanjem da smo u Gulagu, a prosto je neverovatna spoznaja da i u središtu pakla moraš da nađeš način da preživiš i budeš srećan – rekli su o radu na predstavi Elena Đanoti i Janis Mandafunis.

Pavle Pekić, koji ističe da je ova predstava novina u njegovom pozorišnom iskustvu, podsetio je na reči Nadežde Mandeljštam da se „samo u Rusiji poezija toliko poštuje, jer zbog stihova može i da se umre“ i da je samo zahvaljujući njenom učenju napamet muževljevih pesama, Mandeljštajnova poezija preživela, jer je pesniku u Staljinovoj Rusiji bilo zabranjeno da piše i objavljuje svoja dela.