INTERVJU John Maus: Mi, idiotska, mutirana deca spektakla, moraćemo da nađemo nove načine da hakujemo sistem koristeći njegove sopstvene mehanizme

John Maus je muzičar, kompozitor i filozof. Iako se na prvi pogled uklapa u okvire synth-popa, od hladnog minimalizma ovog žanra je „pobegao“ koristeći iskrene lepote melodija kao i apsurdni humor u tekstovima.

Muzika mu je izuzetno promenljiva, iako se često opisuje kao retrofuturistička zbog korišćenja ritam mašina i sintisajzera iz 80-ih, Mausova muzika daleko je ličnija od puke nostalgične rekonstrukcije. Njegove pesme nose filmski kvalitet, sa patosom koji se rađa iz pokretačkih bas-linija, lebdećih arpeđa i, naravno, njegovog dubokog, rezonantnog vokala.

Kako su ga strani kritičari „častili“- John Maus je „čovek van svog vremena“ koji pokušava da shvati nečovečnost savremenog sveta kroz jezik punk rocka. Njegov cilj je iskren dok poseže za naizgled nemogućim. Upravo ta težnja – da postane deo veće mnoštvenosti, da se pojavi, postane, poveže – pokreće njegove pesme i njega samog.

Indie i alternativni muzički fanovi regiona čekaju ovaj koncert, i nastup 11. septembra su već odavno  proglasili za događaj sezone, a dan pre, Maus će, takođe u organizaciji kuće Hangtime, nastupiti u Zagrebu. 

Pre nego nas sve osvoji na bini Zapa Barke, popričali smo sa ovim nesvakidašnjim umetnikom, o njegovoj dosadašnjoj karijeri, filozofiji iza njegovih pesama, ali i uvek aktuelnoj angažovanoj pesmi „Cop Killer“.

Vaša muzika je često opisivana kao „retro-futuristička“, ali bezobzira, ne deluje nostalgićno, već kao pokušaj da se iz starih zvukova izgradi novi emotivni i filozofski jezik. Kako vi vidite ulogu prošlosti u svom radu?

Prošlost ima mnogo muzičkih resursa koje možemo primeniti u sadašnjosti. Često sam isticao da današnja popularna muzika, recimo u odnosu na harmonije koje koristi, ima više sličnosti sa muzikom kasnog srednjeg veka i rane renesanse nego, na primer, sa muzikom 18. veka (klasika) ili 20. veka (romantizam). To znači da je danas moguće, recimo, uzeti harmonije od Mašoa ili Žoskena i koristiti ih da se napravi muzika koja savršeno funkcioniše u savremenom idiomu.

Kad govorimo o skorijoj prošlosti, tipa „šezdesete“ ili „osamdesete“, ja to uglavnom vidim kao nerazdvojivo od sadašnjeg trenutka. „Sadašnji trenutak“, je u poređenju sa ranijim epohama, recimo pre Drugog svetskog rata, radikalno drugačiji, kada govorimo situacija u politici, umetnosti, nauci, kapitalizmu/imperiji/državi

U svakom slučaju, u sećanju uvek postoji nešto kreativno, nikad to nije jednoznačno, već je uvek obojeno, kao crtež nečega. Osim toga, tu su zajednički tropi, slike i reference koje možeš prizvati radi efekta — podsećajući na „prošlost“ našeg sadašnjeg trenutka. Tako funkcioniše poezija. Ne znam, sad već brbljam.

Studirali ste političku filozofiju, čak je i  doktorirali. Kako to znanje oblikuje pristup muzici? Vidite li svoje pesme kao produžetak svog filozofskog mišljenja ili su to dva odvojena sveta?

I jedno i drugo, pretpostavljam. S jedne strane, današnja popularna muzika je sasvim drugačiji domen ljudske aktivnosti od filozofije. Ali, s druge strane, neminovno dolazi do ukrštanja. Na primer, nemački medijski teoretičar Fridrih Kitler smatrao je da je rokenrol „zloupotreba vojne opreme iz Drugog svetskog rata“, tj. da ono što karakteriše ovu muziku leži u činjenici da su ratne tehnologije (za praćenje podmornica, ometanje signala itd.) završile u rukama „kopiladi Koka-kole“, koji su ih zloupotrebili za pravljenje buke.

To me navelo da ozbiljnije razmotrim i iskoristim tu dimenziju muzike. Ili, recimo, Adorno, koji je, naravno, prezirao Tin Pan Alley/džez hitove — preteče današnjih top-lista — i oblikovao svoju estetiku u odnosu na muziku koja je za nas jednako strana kao što je bila muzika Druge bečke škole. Njegovi pojmovi o „istinitosnom sadržaju“ muzike — disonantnost, nerešivost, tematski integritet itd. — otvorili su mi dimenzije koje sam i sam pokušavao da istražim.

Vaši nastupi uživo poznati su po intenzitetu i katarzi — ponekad čak i uznemiruju publiku. Šta taj trenutak na sceni znači vama lično? Je li to bliže ritualu, performansu ili samo muzici u svom najglasnijem i najsirovijem obliku?

Muzika u svom najglasnijem i najsirovijem obliku. Pravim šou. Ljudi dolaze da gledaju šou. Trudim se da im to i dam.

U Srbiji trenutno traju protesti protiv korumpirane vlasti, a policijska brutalnost je deo te priče. Vaša pesma „Cop Killer“ ponovo je dobila na značaju među fanovima alternativnog zvuka. Kako se osećate povodom toga što ljudi iz različitih sredina i borbi mogu da se ujedine oko jedne pesme, jedne poruke ili čak samo krika prkosa?

To mi je i nada — za moju muziku, za svaku muziku, u političkom smislu. Muzika je muzika, a politika je politika, naravno, ali u onoj meri u kojoj umetnost i muzika mogu da zamisle svetove i ljude koji još ne postoje, ili da probude osećaj da „ovaj svet nije prihvatljiv“, to je njihova zasluga. Sve te stvari su različite — muzika, politika, nauka — ali u svakoj epohi i avangardi tih domena uvek postoje rezonance i analogije. Sjajan primer su kasni 18. i rani 19. vek, gde je dijalektika Hegelove Fenomenologije imala analogije sa Betovenovim razvojem sonatne forme — sve to dok je Napoleon marširao Evropom.

Vaši albumi se često bave temama smrti, tehnologije i otuđenja. Vidite li to kao večita pitanja ili kao pitanja specifična za naš vek?

Smrt je večito pitanje, ali tehnologija i otuđenje postali su problemi našeg vremena na način na koji to ranije nisu bili. Tehnologija danas sve dublje prodire u nas, oblikuje i zarobljava našu subjektivnost na ranije nezamislive načine. Otuđenje ide ruku pod ruku s tim procesom, jer umanjuje sve osim same sebe i svojih mehanizama, čime se zatvaraju mogućnosti odnosa — jednih prema drugima, prema spolja, pa čak i prema smrti. Ali, nije sve propast — jer, kako se kaže, tamo gde je opasnost, tamo je i spasenje. Mi, idiotska, mutirana deca spektakla, moraćemo da pronađemo nove načine da hakujemo sistem koristeći njegove sopstvene mehanizme.

Vaš probojni album nosio je naslov „We Must Become the Pitiless Censors of Ourselves“. Šta vam ta fraza znači danas, više od decenije kasnije?

„Sva umetnost i sve mišljenje propadaju kada prihvatimo dozvolu Imperije da konzumiramo, komuniciramo i uživamo“ — znači isto što i pre deset godina. Danas je možda još aktuelnije. Mada, priznajem, manje sam militantnog duha u srednjim godinama. Danas snimam TikTok najave za svoje nastupe i slično. Imam i Tviter.

U vašem radu uvek ima i doze humora — apsurda, ironije, pa čak i slapstick komedije — pored patosa i tragedije. Koliko je humor važan kao alat za preživljavanje, u umetnosti i u životu?

Da, ono što uvek govorim jeste da danas sve što se radi sa trunkom ozbiljnosti neminovno izgleda smešno i komično.

Vašu muziku opisuju kao „vanvremensku“. Vidite li sebe kao čoveka izvan vremena, ili samo pokušavate da uhvatite nešto dublje što sadašnji trenutak obično ignoriše?

Nadam se da sam van vremena. Sve što je veliko i potpuno ostvareno je netemeljno u sadašnjem trenutku. Na kraju, svi ćemo biti „van vremena“. Otac Sergej Bulgakov je rekao: „Vreme je pokretni aspekt večnosti.“ Kada izađemo iz vremena, postajemo ono što smo oduvek bili iz perspektive večnosti.

Kako smo već rekli, vašu muziku često nazivaju „retro-futurističkom“. Ali ako bi Džon Maus zaista bio lik iz naučne fantastike, u kakvom svetu bi živeo?

Bio bih u univerzumu „Zvezdanih staza: Sledeća generacija“. I spalio bih planetu zadovoljstva Risu. Pridružio bih se pokretu Novog esencijalizma Paskala Fulertona i moj poklič bi bio: „Risa mora biti uništena!“

Da možete da otputujete na bilo koji koncert u istoriji kao fan, koji bi to bio i zašto?

Sid Baretovi Pink Flojd koncerti u UFO klubu 1967. Deluje kao da se tamo događalo nešto zaista čudno i suštinsko za pitanje naše muzike.

Koje je najčudnije ili najneočekivanije mesto na kojem ste čuli da se emituje vaša muzika?

Jednom na pumpi u Francuskoj. Ja sam muzika za benzinsku pumpu.

Predstojeći koncert u Beogradu biće vaš povratak u region posle dosta vremena. Kakvu povezanost želite da stvorite sa publikom ovde i šta ljudi mogu da očekuju od ovog nastupa?

Nadam se da će nešto izvući iz toga, jer to je i razlog zašto to radim.