INTERVJU Rastko Ćirić: Za sada je umetnost još uvek ljudska kategorija

Našem likovnom stvaraocu, animatoru, profesoru emeritusu, muzičaru, strip autoru, ilustratoru… saradniku-ilustratoru The New York Times-a i više od 70 puta nagrađivanom umetniku Rastku Ćiriću se danas, u 18 časova u Muzeju primenjene umetnosti, otvara izložba „Plakati“.

To je bio povod za razgovor sa njim.

Šta nas tematski i konceptualno očekuje na Vašoj izložbi „Plakati“ u Muzeju primenjene umetnosti?

– Ovo je još jedna hronološka kolekcija radova, ovog puta iz oblasti plakata. Do sada sam imao tri samostalne izložbe u Muzeju primenjene umetnosti; prva je bila 1982. (magistarski rad: Animacija i ilustracija), druga 1994. (zaštitni znakovi), a 2001. tadašnja retrospektiva iz oblasti ilustracije. Na ovoj izložbi su plakati rađeni za događaje iz kulture – festivale, izložbe, animirane filmove, muzičke projekte, pozorišne predstave i kulturne akcije. Prvi je iz 1979. a poslednji iz ove godine i to je plakat za ovu izložbu plakata.

Kako je tekao proces odabira plakata? Koja će Vaša dela publika imati priliku da vidi?

– Krenuo sam od spiska koji je brojao 175 plakata. Moj otac je bio veoma uredan i sistematičan, pa je to preneo na mene. Bez tog spiska bi mi bile vezane ruke. Procesom eliminacije došao sam do polovine. Izbacio sam sve projekte koji nisu realizovani u štampi, zatim 20-tak plakata-kalendara i sve one koji mi se nisu dovoljno dopali, što znači da nisu izdržali test vremena. Neki prosto nisu stali na izložbu.

Vaš umetnički opus je izuzetno bogat a kao multimedijalni stvaralac koristite različite forme izražavanja, pa me zanima odakle crpite inspiraciju i da li se oslanjate na „polet” prilikom stvaranja, kao i to da li se on ispoljava univerzalno kako u likovnoj, tako u muzičkoj, filmskoj i drugim umetnostima kojima se bavite?

– Kao što sam već negde pomenuo, a o tome je sjajno pisao i Edgar Alan Po, ne verujem u inspiraciju. Svaki zadatak zahteva koncentraciju i sposobnost kombinovanja simbola. To važi za sve oblasti kojima se bavim. Preduslovi za sve to moraju biti dobar crtež, znanje tipografije, osećaj za celinu i malo humora.

Kao profesor emeritus i osnivač Festivala evropske studentske animacije (FESA), kako gledate na estetiku, kriterijume i vrednosti mlađih generacija? Iz kojih se uglova menjaju umetničke perspektive i u kom pravcu, po Vašem mišljenju, ide savremeno stvaralaštvo?

– Zvanje profesora emeritusa mi omogućava da i u penziji ostanem u kontaktu sa školom i studentima (na master i doktorskim studijama). Rad na ozbiljnim i kompleksnim zadacima mi pričinjava veće zadovoljstvo nego podučavanje osnova. Smatram da je savremeno stvaralaštvo u malom haosu, što je, između ostalog, uslovljeno prevelikim brojem informacijama na Internetu. Stalno se potvrđuje stara istina da je samo deset posto bilo čega dobro, a ostalo odlazi u zaborav. Dodatno zbunjivanje pruža pojava veštačke inteligencije koja je veliki skok unapred i odličan alat, ali bojim se da više pomaže nedovoljno dobrim umetnicima i poslovnim ljudima nego napretku umetnosti. Za sada je umetnost još uvek ljudska kategorija.

Kad smo kod studenata, ne mogu da ne pitam – kako vidite aktuelna dešavanja i borbu koju vode naši studenti?

– Kao i većina mojih kolega podržavam sve opravdane zahteve studenata. Nadam se da će iz ovoga da se izrodi nešto dobro i lepo. Opet, bojim se da će uspeh više zavisiti od grešaka vlasti.

Sarađivali ste sa izuzetnim umetnicima kao što su Dušan Radović, Ranko Munitić, Dušan Makavejev, Timoti Bajford, Milorad Pavić, Đorđe Balašević, Igor Kordej i mnogi drugi. Koju biste saradnju izdvojili kao posebno dragocenu?

– Sva nabrojana imena su vrhunska u svojim oblastima. Imao sam veliku sreću da sam bio njihov savremenik i da sam ih poznavao. Svako to ime bilo je zanimljivo na svoj način i od svakog se moglo jako mnogo naučiti. Što se tiče saradnje, mora da sam i ja njima bio zanimljiv. Svaka od tih saradnji ima svoju divnu priču.

Kako je izgledao rad sa Makavejevim, na primer?

– Makavejev je bio divan čovek koji se oduševljavao stvarima i punim srcem učestvovao u svim dešavanjima i projektima. Jednom su se Bojana i Mak vratili sa puta u NJujork i zvali me da mi daju nekakav poklon. Bio je to zvaničan kalendar muzeja MOMA sa reprodukcijama radova najvažnijih umetnika. Međutim, oni su odštampali i vešto umetnuli još jedan list sa jednim od mojih radova. Neko je prokomentarisao da to vredi više nego da je MOMA zaista uvrstio moj rad u taj izbor.

Bili ste i saradnik-ilustrator The New York Times-a. Možete li nam reći nešto više o svojim radovima za taj svetski poznat list?

– Upoznao sam čuvenog Stivena Helera, urednika iz NJujork Tajmsa, preko Mirka Ilića koga sam 2002. posetio u NJujorku. Zahvaljujući tom kontaktu, nekoliko godina sam ilustrovao tekstove književnih kritika, što je bilo nestvarno iskustvo. Tom prilikom nastalo je dvadesetak ilustracija od kojih bi mogla da se napravi zanimljiva izložba. Sećam se kratkog roka koji mi je pravio veliku tenziju. Dobio bih tekst za ilustrovanje u ponedeljak, a ilustracija je morala da bude gotova u sredu. Moja nevolja je bila što sam imao časove na fakultetu do uveče, tako da sam mogao samo da pročitam tekst i razmislim o njemu, eventualno da napravim neke skice. Ilustraciju bih završio u sredu pre podne, zahvaljujući vremenskoj razlici: u 13 časova u NJujorku je bilo 7 ujutru. Iskustvo sa radom za ljude i institucije najviših standarda bilo je neprocenjivo. Par puta mi je Heler vratio ilustraciju jer je osećao da može da se ide dalje; i bio je u pravu.

Kroz Vaš Rubber Soul Project stvorili ste nepostojeće pesme Bitlsa, i privukli pažnju i divljenje čak i inostranih fanova legendarne grupe, pa me zanima Vaše mišljenje povodom zanimljivosti da su Bitlsi pre par godina objavili novu pesmu Now and Then, uz pomoć veštačke inteligencije, i za nju osvojili Gremi 2025. I naravno ostvarili još jedan istorijski momenat u muzici. Kako Vam je, kao ljubitelju grupe i muzičaru inspirisanim nasleđem Bitlsa, zvučala ova vest?

– Pesma Now and Then nije bila nova za mene, pošto je nastala 1980, a ja sam posedovao poveću kolekciju diskova sa piratskim snimcima Bitlsa. Odavno je sviram na klaviru. Danas je veoma lako naći te retke snimke na Internetu. Naravno, veliki uspeh Bitlsa pedeset godina nakon što su prestali da postoje sam po sebi je ogroman kuriozitet i veliko zadovoljstvo za ljubitelje grupe. Sama pesma nije genijalna ali je bolja od pesama sa sadašnje scene i sve oko nje predstavlja fenomen.

Kako biste s tim u vezi, a i generalno iz Vašeg ugla, rečima ilustrovali kulturološki momenat u kome se kao društvo, ali i svet, nalazimo? Da li su ti društveno-civilizacijski momenti u korelaciji sa Vašim stvaranjem?

– Može se pre reći da ja stvaram uprkos našim društveno-civilizacijskim momentima. Istini za volju, katalog moje nove izložbe finansiralo je Ministarstvo kulture, ali zbog Muzeja primenjene umetnosti, ne zbog mene. Moji lični pokušaji poslednjih godina da realizujem nove projekte nisu urodili plodom.