INTERVJU Veljko Mićunović: Pobuna naših studenata mogla bi da preraste u globalni pokret

Nagrade za najbolje uloge u protekloj godini, koje JDP tradicionalno dodeljuje na svoj Dan, 3. aprila, za likove ostvarene u ovoj predstavi dobili su Nikola Rakočević, Goran Šušljik i Nataša Ninković, koja je i dobitnica nagrade za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević“.

Zanimljivo je i da je Veljko Mićunović „doveo“ Majenburga pred našu publiku, „Eldorado“ je prvo delo jednog od najznačajnijih i najangažovanijih evropskih dramskih pisaca koje se igra na našim scenama, dramaturga i reditelja čuvenog berlinskog pozorišta Šaubine, koji se u svetu proslavio saradnjom sa velikim avangardnim rediteljem Tomasom Ostermajerom.

– Radujem se, naravno, ovim nagradama, to su glumci koji su zaslužili priznanja, i nije pitanje kurtoazije nego imam potrebu da pomenem da smo u procesu rada na „Eldoradu“ imali sjajnu atmosferu – zajedno smo se dopunjavali, osećao sam veliko poverenje sa njihove strane za jedan tako slojevit tekst, a potrebno imati ekipu glumaca koja je fokusirana i koja se daje – kaže Mićunović, koji je poslednjih sezona za svoje režije u Narodnom pozorištu u Beogradu i Beogradskom dramskom osvojio brojne nagrade na domaćim i regionalnim festivalima, a u izboru kritičara Danasa bio je proglašen Pozorišnom ličnošću 2023. godine.

– Ako pominjemo širi aspekt, ono što vidim nakon odmaka od petnaestak dana od premijere, najdraža stvar je to što je ova predstava jako dobro krenula, što korespondira sa publikom – rasprodate su sve izvedbe, a video sam i kako su ljudi reagovali na repiriziama. „Eldorado“ je vro složen tekst, i vrlo konkretno govori u odnosu na nas danas, i na Evropu i svet, i ima jednu formu koja je jako zahtevna za praćenje – mnogo asocijativnih stvari koje morate da učitavate, i meni je suštinska stvar kad radim tako nešto neočekivano, da naša publika to prihvata i oseća.

U Majenburgovoj drami o besomučnoj gradnji i beskrupuloznom biznisu, a on je kod nas postao glavna delatnost ljudi bliskih vlasti, videli smo tragičnu stvarnost koju živimo više od decenije. Koliko to našu situaciju čini komplikovanijom i težom ako je ona, iako ne u tako divljačkom obliku, i evropska i globalna?

– Kao što je i ovaj komad napisan 2005, pre dvadeset godina, očigledno je ta metastaza kapitalizma sada došla kod nas, ja je zovem brušeni kapitalizam. Stigla je ovde kao stil biznisa koji sve posmatra kroz kvadrate, kroz ogromne i besomučne građevine, kroz prostore koji se otimaju i okupiraju, kroz permanentne projekte da gradnja ne sme da stane. To je nešto što se jako dobro oslikava u predstavi kao naša svakidašnjica – koliko god vi posmatrali neke ljude koji se zovu Anton, Tekla, Oskar, Greta, vi ćete zapravo vrlo reflektovati stvar na naš usud.

Ali, ovo mi se čini podjednako važnim- koliko god se mi trudimo da nam teme koje radimo u pozorištu budu važne, da nas se tiču i da skreću pažnju, toliko mi je važno i to što osećam da ovaj komad nudi i jednu ljudsku stranu, stranu spoznaje, osećanja krivice, kako od tih likova koji su akteri tako i kolektivno, jer sa odgovornošću moramo da se suočimo. I to negde vodi do onog meni teatarsko važnog, emotivnog, slojevitog, ako hoćete i katarzičnog.

Dok predstava nudi katarzu, u našem društvu vlast ne prihvata odgovornost za smrt šesnaestoro ljudi u Novom Sadu, manipuliše činjenicama, preti, napada, ucenjuje, za nju je ova strašna tragedija „puj – pik, ne važi“. Kako smo mi dozvolili da naše društvo postane toliko kriminalizovano da koruptivna gradnja bude gotovo prihvatljiva i legalna?

– To je naš nemar koji traje više od decenije, suštinski, sistemski nemar u kojem nema prilaza tome da je svako odgovoran za svoj posao, nego postoji manir „hvatanja krivina“, i percipiranja sutuacija koje su non stop stavljanje stvari „pod tepih“, non stop maskiranje realnosti, i onda se u takvim sutuacijama obično dogode i neke tragične stvari koje budu i veliki okidači.

Meni je naravno već teško da govorim o događaju u Novom Sadu nakon odmaka od nekoliko meseci, to su zastrašujuće stvari koje više ne mogu da se gledaju umetnički, fenomenološki, jer je život prestigao umetnost, realnost je nadišla pozorišta i bukvalno se preselila na scenu. Zato je jako važno da iz svih pora ta realnost odjekne, mislim da je i naša dužnost u pozorištu da insistirajući na ovakvim temama izvlačimo na površinu ono što živimo, i o čemu mora da se govori javno, i najglasnije što može.

Studenti su svojim blokadama i akcijama zbog ove tragedije probudli savest građana širom Srbije, i pokrenuli ih iz anesteziranog stanja – koliko je borba protiv korumpiranog sistema teška posle svih ovih godina ćutanja?

– Imamo osećanje da je to potmula borba u smislu ko će više da izdrži, i to je vrlo teško u ovim našim prilikama – vlast ima sve poluge moći, sve institucije, i trčati u takvoj utakmici je neravnopravno i jako teško. Ali, zato opet naglašavam da je vrlo važan kontekst – studenti nisu sami u ovoj borbi, građani su se masovno pridružili, i to je ono što je ključno.

Divim se studentima da su se toliko osmelili i stigli tako daleko u svojoj pobuni. Zaista, da je sreće da su slične građanske pobune postojale mnogo ranije, jer ta vrsta korektiva ne mora da se dešava nakon velikih tragedija – osvešćenje i konkretizacija problema suštinskog nemara sistema trebalo bi da bude naša stalna građanska obaveza, ali su nam okidači za to nekako uvek kasni.

To je nešto što primećujemo kao društvo – da su nam potrebne velike tragedije da bi se ta svest probudila, što je tužna istina. Mislim da bi trebalo da budemo beskrajno zahvalni studentima što su svojom hrabrošću, energijom i solidarnošću otvorili potpuno novi put, jedinstven, kakvim nikada do sada nismo išli.

Katarzičan momenat na premijeri „Eldorada“ bio je na kraju izvođenja, kada su glumci izašli na scenu sa indeksima, što je izazvalo salve oduševljenja i ovacija. Da li je teatar podrškom studentima koju snažno daje od početka blokada, ispunio obavezu da bude istinit i konkretan u odnosu na stvarnost?

– Pozorište nije samo estetski čin nego i etički, i to je ta obaveza o kojoj sam govorio: dužni smo da permanentno dajemo podršku studentima. To je najviše što možemo da doprinesemo njihovoj pobuni – da glumci i svi ostali umetnici svojim autoritetima, i kao ljudi koji su prepoznati u javnosti, do čijih reči drži i neki „običan“ svet, široke narodne mase kako se nekad govorilo, stanu uz studente i uz sve njihove akcije. Njihova borba se tiče života svih nas – studenti zahtevaju promenu sistema, demokratske institucije koje će raditi po zakonu koji je jednak za sve građane, socijalnu pravdu, slobodu mišljenja, i to su civilzacijske vrednosti koje moramo da dostignemo ako želimo da imamo normalnu budućnost.

Studenti su krenuli na maratonski put biciklima u Strazbur da traže pravdu, a podrška im je stigla i od nekih evropskih umetnika i filozofa, koji u svojim objavama navode da pobuna studenata u Srbiji zaslužuje globalnu podršku i akciju. Da li smo blizu toj pobedi da je pravda i u neravnopravnoj borbi sa sistemom moguća?

– Koliko god se u svojim predstavama bavio teškim temama koje vrlo često imaju tužan kraj, ali otrežnjujući, kao što je i „Eldorado“, mislim da imam obavezu, i to radim vrlo aktivno, da stvarnost posmatram sa svetlom na kraju tunela. Tu obavezu imam, na kraju krajeva, i prema svojoj deci, kao otac nemam pravo da odustanem, niti želim, niti ima razloga da bilo ko odustane da se bori. Naprotiv, mislim da je pobuna naših studenata i jedan simbolički vrlo jak čin koji može da preraste u nešto vrlo veliko.

U evropski i globalni pokret, koji je utoliko značajniji jer su ga učinila deca, da tako kažemo, mladost ove zemlje, iako su ta deca, kako se ispostavilo, mnogo osetljiviji, konkretniji, agilniji, hrabriji i plemenitiji ljudi od svih ovdašnjih, evropskih i svetskih političara zajedno.
Naravno da i Evropa svedoči svemu ovome – nema dileme da pobuna naših studenata mora da bude jedan talas koji će globalno biti prihvaćen. Sada imamo vrlo zanimljivu situaciju, da bi se i Evropa ovakvom vrstom pobune na svom tlu verovatno osetila pomalo nespokojno, jer ona podrazumeva i borbu protiv tog brušenog kapitalizma koji sve otima.

I koliko god mi parcijalno pričali o odjecima pobune izvan naših granica, koji su dobri i koji nailaze na prihvatanje ljudi koji prepoznaju značaj ove studentske borbe za budućnost Srbije, regiona i ovog dela Evrope, suštinski odjek i podrška od EU još nije stigla. To je ono što je najvažanije, i svi se nadamo da će uskoro stići, jer studenti u svojim zahtevima traže upravo sve one društvene vrednosti koje EU proklamuje, i koje je nam je postavila kao zadatak da bi nas primila u svoju zajednicu.

Fenomen Nušićeve „Ministarke“ – da li ona danas silazi sa vlasti

Kad ovaj intervju bude pred našim čitaocima, vi ćete biti na razgovorima oko novih predstava u Tivtu i u Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru. Šta tamo režirate?

– U Tivtu će biti premijera ovog leta, radićemo predstavu o Salvadoru Daliju, zapravo o fenomenu umetnosti, tekst radimo Slobodan Obradović i ja, po dnevnicima koje je Dali napisao i ostalim njegovim tekstovima. Biće to jedna netipična predstava, na sceni će biti samo Ozren Grabarić i sedam muzičara koji nisu samo klasični, nego su i učesnici.

A u Marboru radim Nušićevu „Gospođu ministarku“, čemu se baš radujem. Pored toga što će to biti moj prvi Nušić u karijeri, jedan od najvećih dramatičara ovog prostora decenijama nije igran u Mariboru i u Ljubljani, postoji neki ogroman podatak o tome, i sve ove okolnosti mi deluju dodatno inspirativno. Posebno mi znači „Ministarka“, rekao bih „najprvoloptašijski“ Nušićev komad, i njen današnji fenomen. Zato što mi sada svedočimo okolnostima koje su potpuno akutne, aktuelne i zastrašujuće.

I ono što je meni najzanimljivije da istražujem je ta apsolutna amoralnost u kojoj smo i mi i čitav svet potonuli od vremena Nušića. Svet koji više ne poznaje konsekvence – dakle, šta god uradili, kakvu god mast i katran namazali na sebe, kakvu god nesreću izazvali, koliko se god osramotili, što god izjavili, kosekvence ne postoje, ili su gotovo pa nepostojeće. I tu se otvara paradoks koji funkcioniše iz žanra Nušićevog – da li danas Živka ministarka uopšte pada sa vlasti, ili ostaje da „igra“.

Gaza kao letovalište

Da niste reditelj ove predstave i da sedite u publici, šta bi vama bilo najuzbudljivje u „Eldoradu“?

– Najzanimljiviji mi je paradoks – u predstavi gledamo ljude koji žive u iluziji, u projekciji tog Eldorada koji oni permanentno pokušavaju da izgrade, verujući da će on po svemu biti grandiozan, za posebne ljude, za odabrane, koji će uživati u tom bogatstvu. I tu otkrivamo iskrivljenu sliku megalomanije, konzumerizma, bogatstva, pohlepe, apsolutne sebičnosti, zapravo, suštinu našeg društva u kojoj se danas ogledamo.

I ne samo mi nego i svet oko nas, koji je ogrezao. U tom svetu u kojem živimo sada je potpuno normalno reći da Gaza može da postane letovalište, što je skoro pa kao iz neke literature apsurda, a to izgovara američki predsednik. Sve je dakle postalo moguće, i kad me pitate šta je meni najatraktivnije u „Eldoradu“ onda je to ta destruktivna opsesija kojom smo okruženi – da li je ona u vidu staklenih nebodera, ili u projekciji nečijeg života koji je savršen samo ako neko stekne bogatstvo, sve su to reference i ima ih puno, a ja ne upirem prst u neku određenu.

Da sam hteo mogao sam da napravim predstavu koja čak konkretno govori o nama, ali Majerburg je mnogo širi od toga, mislim da on podrazumeva ono što i mi danas možemo da čitamo, i to ljudi prepoznaju. Vidim po aplauzu koji je to angažman koju publika oseća, ali zapravo tu negde je suština, u tom brušenom kapitalizmu, u toj distopijskoj slici sveta, i u tom prepoznavanju ljudi koji su zagrizli Eldorado udicu.