INTERVJU Veljko Mićunović: Više ne prepoznajemo autoritarnost, naši torovi nam prijaju, jer se tu osećamo lagodno

– Mislim da su Selenićevi junaci danas budniji više nego ikada, da nas ti naši očevi i oci nadziru, progone, nadgledaju, i ono što mi je važno u predstavi upravo je da svi budu tu. Pravimo jednu vrstu krhotina sećanja junaka ovog romana, Stevana Medakovića, koji priziva sve te likove u svoju reminiscenciju, i zajedno sa njima, sa jednim otklonom od iluzija, priča ovu priču. Nekad ulazeći vrlo živo u svoja sećanja, i vrlo emotvno Ono što je za mene svevremeno u Selenićevom romanu jeste raspolućenost koju sve vreme osećamo, kao i neprilagođenost različitostima, i široka priča o nasleđu. Nasleđu novih generacija, identitetskom, istorijskom, ideološkom… – kaže u razgovoru za Danas Veljko Mićunović, koji je u nacionalniom teatru, na Sceni „Raša Plaović“, s velikim uspehom režirao Kamijevu dramu „Nesporazum“ (2011), i duo dramu „Prah“ (2015), koja je bila hit i na festvalima u regionu, a „Očevi i oci“ su njegova prva predstava na Velikoj sceni NP.

Zanimljivo je da Selenićev roman, uprkos svom značaju nije doživeo mnogo adaptacija, a kao najuspešnija i najpoznatija izdvaja se produkcija Ateljea 212 iz 1990. godine. Šta je za vas i vašu generaciju najuzbudljivije u onome o čemu nam Selenić govori?

– Mislim da je vrlo značajno posmatrati danas Selenića, kretavši od njegovih ideja i njegovih džepova, jer se to o čemu nam govori referiše na priču o nasleđu, makar ja dominantno tako vidim njegov roman. Za mene su „Očevi i oci“ jedna duboko intimna, potresna, i veoma emotivna porodična drama. U tom smislu, kroz predstavu bih želeo da ispričamo priču o prestanku jedne građanske porodične loze, ali ono što je meni jako inspirativno, i čime se možda najviše bavim, jesu stvari koje su se prenosile s generacije na generacijju, i prenose se do dana današnjeg. U predstavi postavljamo pitanja koja su, čini mi se vrlo važna, a to je šta smo mi nasledili, moja generacija, koji je to balast koji nas prati usled neprestanog prekopavanja i i iskopavnja istorije, kojom se tako često manipuliše. Ono što potkrepljuje ovu temu, neću reći dodatno, ali čini mi se da sam stavio fokus na ono što danas živimo. A to je naša srpska ili balkanska, nazovimo je raspolućenost. Ta raspolućenost koja nas prati, koja nam prosto ne dozvoljava da stvari posmatramo iz šireg aspekta, novim generacijama neprestano stvara vrstu tereta.

Gde su koreni tog prtljaga koji nam stalno ostavljaju naši očevi i oci?

– Ono što vodi u koren tih problema jeste naše suštinsko neprepoznavanje različitosti. Bilo da je ono vezano za različitost, kako već to Selenić objašnjava, svojim plotom, po onom nacionalnom, jer u porodicu Medaković dolazi jedna Engleskinja, ili se tiče drugih vrsta neprepoznavanja različitosti, a to je ono ideološko. I to ideološko neprepoznavanje različitosti kod nas ide do fatalnosti, do paradoksa. Do toga da najbliži krvni srodnici nisu spremni da prihvate različite političke stavove jedni drugih i da ih nadomeste, negu ulaze u tu vrstu sukoba i fatalnih razdora koji, čini mi se, najbolje oslikavaju jedno društvo.

Zašto ne prepoznajemo teško nasleđe na koje nas Selenić upozorava u svojoj beskompromisnoj porodičnoj i društvenoj drami epohe?

– Vreme je amoralno, apsolutno, i kada je nešto amoralno tu postulati već prestaju da postoje, svaka činjenica biva podložna određenoj vrsti relativizovanja. U toj prividnoj slobodi u kojoj je danas sve dozvoljeno, mi smo, zapravo, izgubili svoj identitet. Ova predstava jeste i o tome, o gubitku ličnog identiteta, o potrebi da se na nas kao nove generacije plasira vrsta kolektivnog identiteta koji je trenutno na snazi, koji odgovara onima koji ga uspostavljaju, a čini mi se da to nije primenjivo za mlade ljude. U tom smislu da si na neki način ukalupljen u to šta su tvoja nacionalna delovanja, ko si, i šta si. Vrlo je plemenito razmišljati na taj način, ali iz perspektive današnjeg mladog čoveka koji je do te mere raspolućen, mislim da takva projekcija samo stvara jednu vrstu bremena, koje mi neprestano izneveravamo. I to će se stalno ponavljati, ne zato što mi to želimo, nego zbog tereta tog ličnog identiteta koji gubimo i ne možemo da ga pronađemo. Jer, očigledno, u tim merilima vrednosti koja su sada nova i koja su amoralna, nemoguće ga je ispratiti.

U epilogu ove tragične poluvekovne sage, koja obuhvata period s kraja 19. veka, predratnu aristokratiju do poslednjih godina Drugog svetskog rata, vidimo koliko je građanska intelektualna elita nesnalažljiva, neprilagođena istorijskim lomovima, i kako među prvima strada. Koliko je ova tema prisutna u vašoj predstavi?

– Ja sam poželeo da u tome idem čak korak dalje, i da se ova tema u dramatizaciji još zaoštri. U predstavi imamo tri generacije koje su od početka do kraja vrlo aktivne na sceni, što nije slučaj kod Selenića, jer Milutin Medaković već u drugoj polovini romana više nije tu, preminuo je. Baš zato što priča govori o građanskoj porodici meni je bilo zanimljivo da ona u sebi ima i monarhističko, i komunističko, i demokratsko, pa onda vucite i na refleksiju koja ide u neke mutante svega toga i prostire se do dana današnjeg. Imamo, dakle, vrlo jasne političke ideologije, i u toj simbiozi, čini mi se, nastaje ono što je danas prisutno, i što nas jako zanima u ovoj predstavi. Tako dolazimo do onog savremenog – govorimo o političkom mutantu u kojem ideologija više ne postoji. Ideologija je nešto što je iznevereno, i u šta politički više niko ne veruje. Humana ideja sveta utopijski divno zvuči, ali ta vrsta utopije danas više nije primenjiva. Odrastajući u vremenu koje je bilo samo dvadeset godina iza, i koje je bilo propraćeno i ratovima i strašnim turbulencijama, prosto mislim da bi danas bilo pogrešno vaspitavati nove generacije samo na utopističkom stavu. Svetlo na kraju tunela one moraju videti, jer čemu ovaj život ako ne dobijemo tu vrstu impulsa da smo dužni da imamo onu bazičnu ljudskost i da humanost sprovodimo. A sprovidimo je upravo počinjući od sebe, od čišćenja svog „dvorišta“. Danas je sve instrumentalizovano, imamo one koji stalno gledaju samo u tuđa „dvorišta“, u ono šta drugi rade, i neprestano osuđuju, a sebe ne vide. Ne primećuju da je i njihovo „dvorište“ puno smeća. Radi se o potpuno pogrešnoj percepciji – stalno očekujemo da nam neko drugi stvori bolje, humanije i pravednije društvo, sistem koji brine o čoveku, sigurnu i optimističnu budućnost, a to jedino možemo da stvorimo mi sami.

Gde je naša budućnost ako ostanemo na toj pogrešnoj percepciji da u našim društvima ništa ne zavisi od nas samih?

– Jeste takva budućnost pesimistička, apsolutno. Ali, polje delanja je i dalje široko, bez obzira što je postalo apsurdno, i toliko široko da danas ništa ne možete ni da dokažete sa sigurnošću, jer su sve činjenice podložne izvrgavanju i manipulisanju. Istina je tamo negde iza, i permanentno može da se krije kad je to potrebno. Ono što mislim da jeste obaveza mog rada i mog bitisanja u ovom poslu, i što se trudim da u svakoj svojoj predstavi ispratim, to je da budem angažovan. Angažovano pozorište me se tiče, mislim da ono treba da bude svedok vremena i da apsolutno zauzima stav. A da li će neko „popiti“ taj stav, da li će se protiviti, ili će ga prosto ignorisati, i to je legitimna stvar svakog pojedinca. Ali, moja je obaveza da tako radim, jer bi u suprotnom umetnost bila samo zabavljačka, a takva umetnost i takvo pozorište me onda ne zanima.

Vaša predstava „Demokratija“, po tekstu Josifa Brodskog, koja se od premijere 2021. s velikim uspehom igra u Beogradskom dramskom pozorištu, u vrlo radikalnoj adaptaciji preispituje fenomene autoritarnog društva. Zašto tako lako prihvatamo autoritarnost, vođe, i zbog čega demokratija kod nas stalno ostaje na nivou politikanstva?

– Mi smo na ovim prostorima kao narodi već navikli da tako funkcinišemo, čak više i ne prepoznajemo autoritarnost, i ne percipiramo da nas neko uvodi u tor. Na kraju krajeva, to sami želimo, jer nam je tako lakše. „Demokratija“ je priča o biču, o tome da volimo da nas tlače, pri tom mislimo da smo ponosni, i zapravo, taj tor nam prija: znamo kuda možemo da se krećemo, možemo vrlo lagodno da prebacujemo preko njegove ograde, da napadamo druge i da govorimo da su nam drugi krivi za sve. Mi živimo večnu tranziciju – tamo gde smo išli, nikada nismo došli. Kako bi rekao Brodski, naša stremljenja ka drugačijim društvima i životu su kao pučina: koliko god išli prema njoj, ona uvek ostaje na istoj razdaljini. Naša balkanska stvarnost, ako bi neko posmatrao sa strane, delovala bi kao da vrlo treperi, da je jako živa, pa i ako nam se može zameriti hiljadu stvari, mi stalno živimo neko uzbudljivo vreme. To umetnicima daje prostor koji je vrlo inspirativan, na sreću, ili na žalost.

Na istoj sceni u pozorištu na Krstu, kako je najavljeno, zatvorićete sezonu 2023. predstavom „Švejk“, čija je premijera zakazana u decembru. Sada je odličan trenutak za ovu priču Jaroslava Hašeka?

– Nije nikakva filozofija da živimo ratno vreme, i taj rat više nije neka unutrašnja stvar koja nas progoni. Poslednjih godinu dana postavljeni su novi uslovi, nova pravila igre u kojima se svet deli na neke nove strane, a mislim da suštinski ne možemo ni saznati koje su to strane. One svakako nisu crno – bele, jer sve imaju svoj jak interes, i u tome je Hašek jako inspirativan. U ovom romanu govori o stradanju, ali sa otklonom, priča o tome kroz paradoks i kroz duhovitost – ne možete da razlučite da li je glavni junak koji vas vodi kroz celu priču lud, da li je kreten, ili je genije. To su vođe danas, bilo da su u pitanju one na svetskom nivou ili na balkanskom prostoru. A meni to otvara polje koje je vrlo zanimljivo, posmatram sve sa distance i trudim se da tu i ostanem. Vrlo često, iako mi je mučno ponekad, iz te muke izlazi i smeh. Pristajati na ono što ti neko servira po čitav dan ne treba više da stvara muku nego superiornost da se distanciraš od toga, ponekad i nasmeješ. Imam pravo da ne da ulazim u tu kloaku, jer mi, na kraju krajeva, moj posao obezbeđuje da budem negde preko puta, i da ne mora niko da me identifikuje ni sa sadašnjom vlašću, ni sa opozicijom. Želim da na tome i ostanem, da li ću nekada da promenim mišljenje, ne znam. Možda se nešto rodi u šta ću poverovati.

Autorska ekipa predstave „Očevi i oci“: Vanja Ejdus, Nikola Rakočević…

Selenićeve junake koje ćemo sutra premijerno gledati, na Velikoj sceni NP oživeće glumačka ekipa u kojoj su Miloš Đorđević, Nikola Rakočević, Aleksandar Vučković, Vanja Ejdus, Vanja Milačić, Sena Đorović, Iva Milanović i Nikola Vujović.

U autorskoj timu su i scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Marija Marković Milojev, kompozitorka Nevena Glušica, a tu su i Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), i Jasna Saramandić (asistentkinja na scenografiji).

Angažman u regionu

Veljko Mićunović režirao je brojne predstave na ovdašnjim scenama – “U lovu na bubašvabe“ (Jugoslovensko dramsko), “Otelo” (koprodukcija Grada teatra, sarajevskog festivala MESS, Zetskog doma na Cetinju), “Revizor”, “Urnebesna tragedija”, “Samoubica” (CNP u Podgorici), “Život je pred tobom”, “Smrt trgovačkog putnika”, “Anđeli čuvari” , “Demokratija” (Beogradsko dramsko), “Kičma”, “Radnička hronika” (NP Subotica), „Garderober“ (SNG Maribor), “Kafka Machine” (SNP u Novom Sadu).

Njegove predstave izvođene su na Sterijinom pozorju, na Bitefu, Dram – festivalu i Ex pontu u Ljubljani, Festivalu MESS u Sarajevu…, a među priznanjima koje je dobio je i specijalna Sterijina nagrada za režiju.