INTERVJU Srđan Tešin: Mi živimo devedesete na steroidima

Moje poslednje knjige imaju gotovo naturalistički sadržaj, ali, ruku na srce, iako sam pisac stvarnosti i svakodnevice, nisam se odrekao postmodernog pripovedanja. Knjige „Moje“, „Mokrinske hronike“ i „Crna Anđelija“ posvetio sam Mokrinčanima, Mokrinu i Banatu, dok sam zbirkom „Žan Grenije, navodni vukodlak“ želeo da se odužim knjigama i pričama iz lične biblioteke, u doslovnom i metaforičnom smislu, koje su me formirale kao pisca – kaže na početku razgovora za Danas pisac Srđan V. Tešin upravo povodom objavljivanja nove knjige, pomenute zbirke priča, naravno, u izdanju Arhipelaga. Knjiga se sastoji se od 49 priča o 49 priča.

O tome kako je došao na ideju da napravi zbirku u kojoj svaka priča proističe iz tuđeg teksta – da li je to umetnička igra, eksperiment ili oblik dijaloga s tradicijom, Tešin dodaje:

– Kiš je u „Knjizi kraljeva i budala“ napisao da je „lična biblioteka čovekova jedino ona koja mu je ostala u sećanju – kvintesenca, talog“. Dakle, ja se i u najnovijoj knjizi, suštinski, opet bavim sećanjima. Ovoga puta, sećanjima na tuđe priče koje sam doživeo i usvojio kao svoje. Mislim da će koncept nove knjige nekim čitaocima biti izazovan, dok će sigurno biti i onih koji će se pitati zašto sam napustio iskustvo „Mokrinskih hronika“ i „Crne Anđelije“.

U opisu knjige stoji da ste se služili „različitim tehnikama preoblikovanja fikcionalnih i nefikcionalnih tekstova“. Možete li približiti čitaocima kako izgleda taj proces – da li polazite od citata, od atmosfere, od strukture?

– Služio sam se raznim eksperimentalnim pripovednim tehnikama, a rezultati te igre su ponekad i za mene bili neočekivani. Recimo, priča „Šta li se dogodilo s dva starčića koji su želeli da pređu ulicu?“, za koju mi je poslužila priča Stefana Benija, napisana je u obliku enigmatske mozgalice; „Lejlina priča“, koja je obrada priče Seta Ejbramsona, napisana je u formi horoskopa; priča „Bosanski lonac“, nastala po priči Idit Perlman, ima elemente kulinarskog recepta; priča „Karakteran čovek iz tako promašene porodice“ sačinjena je od rečenica iz „Starih majstora“ Tomasa Bernharda koje počinju sa: mrzim, gadim se, ne podnosim, ne volim… Neke priče su poput odraza u ogledala u odnosu na originalnu priču, neke priče su zadržale samo ton, boju ili atmosferu originalne priče, od nekih sam pozajmio samo imena junaka ili mesto radnje. Bilo mi je zanimljivo da se igram tuđim i svojim pričama. Književnost je, prosto rečeno, moje igralište.

Kritičari su Vaše priče opisali kao palimpseste – tekstove koji pišu preko drugih tekstova. Kako Vi vidite taj odnos između „Vašeg glasa“ i glasa prethodnih autora?

– Verujem da se većini čitalaca događa da „dopisuju“ priče koje čitaju. Tako se i meni događa da poželim da neke priče imaju drugačiji kraj ili da budu na drugačiji način ispričane. Recimo, čuvena priča Ive Andrića o Osatičanima veoma me je podsetila na moje Mokrinčane i na njihovu neumerenost u prepričavanju i nadograđivanju lokalnih mitova. Kako da ne iskoristim ovu podudarnost u mentalitetima? Trudio sam se da moja obrada tuđih priča ima pečat originalnosti, jer novonastale priče nikako nisu kopije, čak vam za čitanje i razumevanje mojih priča nije nužno poznavanje izvorne priče. Suština je da mog glasa ne bi bilo da nisam slušao glasove književnih uzora koji su me podstakli na pisanje. Ne postoji takav pisac u čijem delu se neće prepoznati uticaj literature koju je čitao. U tom smislu, moje priče se mogu doživeti, plastično rečeno, i kao kad „Bitlsi“ ili „Rolingstonsi“ obrade i odsviraju „Roll Over Beethoven“. Ne možete pomešati glasove Harisona i Džegera, iako obojica pevaju istu stvar Čaka Berija.

Knjiga je sačinjena od obrada ili odlomaka dela autora, među kojima su: Aćin, Atvud, Šajtinac, Čehov, Andrić i drugi. Kako ste birali autore i tekstove, postoji li neki unutrašnji princip, tema ili ton koji ih povezuje?

– Neke priče sam koristio na radionicama kreativnog pisanja kao primere stilsko-jezičkih i formalno-kompozicionih bravura. Neke priče, poput naslovne „Žan Grenije, navodni vukodlak“, imaju dugu istoriju. Knjigu „Opsednutost đavolom i vradžbine u XVII veku“ Robera Mandrua kupio sam 1988. godine u mokrinskoj knjižari „Guliver“. U toj knjizi se nalazi tekst „Krivično suđenje Žanu Grenijeu, optuženom za vradžbine, koje je okončano odlukom Parlamenta od 6. septembra 1603“, na osnovu kog sam napisao pesmu „Žan Grenije, navodni vukodlak“ kojom sam pobedio 1990. godine na Majskim susretima pesnika srednjoškolaca u Kikindi. Proglašen sam za najboljeg mladog pesnika Jugoslavije i osvojio komplet sabranih dela Miroslava Krleže. Sada, 35 godina kasnije, ponovo se bavim istom knjigom, ali, umesto pesme, ovoga puta pišem priču „Žan Grenije, navodni vukodlak“. Neke priče, naročito priče mojih Banaćana, Vojvođana: Aćina, Despotova, Šajtinca, Ivkova, Tišme, Đukanova i Šalgo doživljavam veoma intimno. To su i moje priče! Iako je moj drug Uglješa Šajtinac, kad sam mu rekao da sam obradio jednu njegovu staru priču, duhovito prokomentarisao: „Šta ti treba da kvariš priče drugih pisaca?“ Nije da se nisam zabrinuo zbog njegovih reči. Bilo kako bilo, ono što povezuje svih 49 priča jeste iskrena vera u moć priče i pričanja.

Vaše knjige često nastaju u vremenskim trenucima promena, prva zbirka priča 1997, nakon studentskih i građanskih protesta, roman tokom petooktobarskih promena, a sada da Vas citiram: „Promene su, bez sumnje, garantovane“.

– Ove godine je izostala sajamska premijera moje knjige, jer je Arhipelag doneo odluku, s kojom sam apsolutno saglasan, da ne učestvuje u naopakom prividu normalnosti. Knjiga je objavljena na Dan veštica, jer i po naslovu i po idejnom rešenju korica, delom i sadržajem, odiše nekom tmurnom atmosferom. Recimo, priča „Izveštaj o saopštenju“, čiji uzor je mini-priča Hejmita fon Doderera, govori o prebijanju studenata i zloupotrebi medija! Mi živimo devedesete na steroidima, pa nije ni čudan ovaj upliv anticipacije stvarnosti.

U mnogim pričama, od ranijih zbirki do ove, prisutan je „Mokrin kao mitski prostor“. Ima li ga i u „Žanu Grenijeu“ i kako se taj prostor menja iz knjige u knjigu?

– Moj banatski Makondo je prisutan u gotovo svim mojim knjigama. Gojko Božović duhovito kaže: „Možeš ti da odeš iz Mokrina, ali Mokrin neće da ode iz tebe.“ U ovoj knjizi je moj Mokrin najbliži imaginarnom mestu M. iz „Kazimira i drugih naslova“ ili „Antologije najboljih naslova“, mojih najpostmodernijih dela. U ovoj knjizi ga pominjem u pričama čiji su autori Albahari, Adan, Sonders, Andrić, Đukanov, Mišo, Žari i Mandru. Već iz ovog popisa vam mora biti jasno da je moj Mokrin negde drugde. Ipak i u ovoj knjizi zadržao sam vezu s nekim opsesivnim mokrinskim temama, toponimima, pa čak i nekim prepoznatljivim junacima iz mojih prethodnih knjiga.

Iza svake Vaše knjige vidi se temeljno promišljanje o formi i jeziku. Kakvu ulogu ima filozofija u Vašem pisanju, s obzirom na Vaše studije?

– Moj filozofski, postmoderni duh, nije hteo da me ostavi na miru, pa se ponovo vratio u moju prozu kroz konceptualni okvir knjige „Žan Grenije, navodni vukodlak“ i intertekstualnost priča u njoj. Insistiranje na istraživanju i dekonstrukciji forme, kao i jasnom i razgovetnom izrazu, jeste ono što dugujem filozofiji. Filozof u meni tvrdi da ako književnost nije sluškinja filozofije, onda književnost ne bi trebalo da bude ni sluškinja popularne kulture. Zbog toga i smatram da je meni, kao nekome ko se posle filozofije školovao za komunikologa, prirodnije da se bavim pričom, jer su „priča i pričanje cela ljudska istorija; životni proces možda važniji – a svakako tajanstveniji – nego jedenje, pijenje i razmnožavanje“, kako je to sažeto rekao Stanko Cerović u pogovoru knjizi „Storytelling ili pričam ti priču“ Kristijana Salmona.