INTERVJU Stefan Sablić: Studenti su osvetlili sav naš mrak, postali smo ljudi koji se ne plaše da traže pravdu

U razgovoru za Danas, Sablić, koji je i umetnički direktor ovog centra, govori o svojim motivima da se vratimo pričama Čehova o našim društvenim i intimnim  zabludama, stegama i „granicama“ koje smo sami postavili u svojim glavama, o najvažnijoj sceni koja se sada nalazi na ulicama naših gradova, o studentima koji su se tako neočekivano i veličanstveno pojavili i učinili nas boljim ljudima…

Zašto ste se baš u ovom trenutku odlučili za „Prosidbu i Medveda”, kad nam se čini da su neke priče o smešnim ljubavima u senci naših turbulentnih svakodnevnih života?

– Verujte da sam razmišljao o tome da predstava bude privlaćna za svaki uzrast i profil ljudi, za mlade ljude, za studente koji su se evo sada pojavili kao jedan od najdragocenijih segmenata našeg društva a s druge strane da to nije nešto jeftino, da ima nivo, sofisticiranost, da bude sve po meri. Mi smo imali neku vrstu zatvorene premijere tokom ovih događaja, i video sam da se predstava veoma dopala publici, a tu su bili ljudi svih generacija.

Možda sam neskroman, ali zaista sam imao taj osećaj, jer „Prosidba i Medved“ nose duhovitost, istinu, radost i prepoznavanje. Prepoznavanje koje mi često skrivamo, skrivamo sebe i od nas samih i od drugih, i to sam sve pokušao da sprovedem. Naravno, to je sve Čehov, ja sam samo njega pratio i kako je on to napisao, kao i činjenicu da je uvek želeo da se njegovi tekstovi igraju kao komedija.

„Prosidba“ se bavi dogovorenim brakom između pripadnika bogataških porodica da bi se povećalo porodično bogatstvo, kapricioznom, razbarušenom vlastelinskom kćerkom, udavačom spremnom na sve, a u „Medvedu“ od udovice koja je u žalosti mladi vlastelin potražuje svoj novac… Da li se može kalkulisati sa emocijama, da li baš sve u životu ima neku računicu?

– Mislim da se Čehov nije toliko bavio pitanjem novca i interesa, on je iskoristio uticaj spoljnog istorijskog elementa, promene vremena koja je učinila da jedan svet, jedna lepota pred našim očima nestaje. Možemo da nađemo veliko poređenje sa našim problemima jer ljudi sve više ustaju, i sve više gledaju kako prirodna lepota ove zemlje pred našim očima nestaje. Odgovarajući na ovo pitanje shvatam i da je Lopahin u „Višnjiku“ na neki način „slika“ onoga što se sada  kod nas događa – uništavanje šuma, planina, vode, vazduha…, i eto nama našeg Lopahina. A sve u ime boljeg života koji će nam pripasti.

Čehovljevi junaci su, kako ste ih opisali u najavi za ovu predstavu, tragično smešni, nesvesni sebe… Koliko tragedija jednog čoveka može biti komična?

– Velika je to reč tragedija, vratio bih je na reč drama. Svi mi u životu imamo svojih smešnih dramskih problema, koji su samo nama dramatični a za okolinu i druge su smešni. A onda se jednog dana i mi okrenemo, i kažem:o kako sam mogao da budem takav da toliko patim zbog nečega. Prava tragedija je kada neko umre ili je bolestan, a ovo su problemi ljudski, koji nam se u jednom momentu života učine nerazrešivim i samim tim postaju dramatični. Nekada i naši bližnji, kad to prepoznaju kod nas, kažu: kako možeš, šta se sekiraš. Jer, svaki čovek koji je osvešćen, „živ“, mora da ima tih problema.

I u ovim jednočinkama Čehov nam govori o našim zabludama, stegama, zatucanosti – da li smo te „granice“ u svojim glavama sami postavili?

– Sve potiče od nas, i sve to pripada ljudskoj prirodi, psihologiji – najpametniji ljudi često ne mogu da izađu na kraj sami sa sobom, dakle, to je sve deo života.

Premijera vaše predstave je u trenutku kada je naša glavna scena, ona životna, već tri meseca na ulicama, sa studentima u njihovoj pobuni i blokadama. Koju su emociju i nadu studenti u vama pokrenuli?

– Naravno da smo svi fascinirani studentima, tim divnim i hrabrim mladim ljudima koji su se tako neočekivano, a veličanstveno pojavili. Studenti su osvetlili sav naš mrak, učinili su da postanemo bolji ljudi koji se ne plaše da traže istinu i pravdu. Ja se u ovom trenutku povlačim i prihvatam da je glavna scena svih nas na ulicama i mestima širom Srbije, u pobuni, u protestima, u podršci studentima.  Naša predstava je tu samo ako može, na bilo koji način, da malo pripomogne otklonu od nekih težina svakodnevice ili da zabavi .

Studenti su probudili čitavu Srbiju svojim pozivom na moral, slobodu, zakone, institucije, odgovornost, ljudskost, solidarnost .., sve one iskonske i demokratske vrednosti koje smo gurnuli „u stranu“. Da li su ljudi do sada bili uspavani jer su ovaj režim smatrali „normalnim“, ili zato što protiv autaritarne i kriminalizovane države i sudstva nisu imali pravi odgovor?

– Ova naša sredina i zemlja u mraku su već trideset – četrdeset godina, mi smo se već navikli na takav život jer se to lukavo radilo još od devedesetih. S druge strane, narod je mogao da zna o tim obmanama, a možda i nije. Ali, onaj ko je hteo da zna istinu i šta se događa, mogao je da sazna. Narod je pognuo glavu, a najteže je u malim sredinama, sa tim lokalnim šerifima koji maltretiraju ljude.

I sada, kada su ovi mladi ljudi tako iskreno, pošteno, uverljivo i tačno reagovali, sa svakom rečju koja je savršeno  precizna, i sa tim maratonskim hodanjem i žrtvovanjem od grada do grada, to je zaista veličanstveno i vrlo emotivno. Treba im pomoći sa svih strana, to je moralna obaveza svakog od nas, jer se događa nešto jedinstveno. Mogao bi i ceo svet da se okrene, da gleda u te mlade ljude i u nas, i ovu svetlost koja se sa njima pojavila.

Možete li da naslutite kuda će Srbija dalje, da li ćemo uspeti da realizujemo ovu ogromnu, istorijsku šansu koju su nam stvorli studenti?

– Toliko je jaka ta pozitivna energija, i taj osećaj konačne slobode od straha, i sve te vrednosti zajedništva koje su nam ulili studenti, koje se šire svakim danom. To ne može da ne uspe. Neće studenti pustiti da to sve propadne čak ni pod pretnjama, a verujem ni svi mi. Velike su žrtve tu unešene.

Autorska ekipa predstave

U likovima Čehovljevih junaka videćemo Anju Josifovski, Ivana Jevtovića, Branislava Zeremskog i Sara Cizelj, a u autorskoj ekipi predstave su i kostimograf i scenograf Boris Čakširan, dr Ljiljana Mrkić Popović koja je zadužena za scenski govor, dok Stefan Sablić potpisuje i izbor muzike.