INTERVJU Zijah Sokolović: Osećam beskrajnu sreću i optimizam što se pokrenula velika energija promene

Crna komedija „Paviljon“ u režiji Dina Mustafića, kojom je otvoren nedavno završeni Sarajevo Film festival, doživela je regionalnu premijeru u okvru takmičarskog programa 38. Filmskog festivala Herceg Novi, a sa Kanli Kule je ispraćena višeminutnim ovacijama, i bila je jedan od filmova koji su okupili najviše gledalaca.

Pored Sokolovića koga smo videli u sjajnoj ulozi Šumahera, publici su se poklonili i glumica Jasna Diklić, producent i direktor fotografije Mustafa Mustafić, koproducentkinja Bojana Maljević, i koproducent Dušan Kovačević.

„Paviljon“ je film o generaciji najstarijih koja je u ovom vremenu odlučila da deluje po svojoj savesti – vodi publiku u starački dom, gde je grupa penzionera posle godina zlostavljanja i poniženja krenula u oružanu pobunu. U ovoj priči hrvatskog publiciste i satiričara Viktora Ivančića, po kojoj je snimljen film, penzioneri uzimaju osoblje doma za taoce, zauzimaju dom, uvode novi poredak i ulaze u sukob s vlastima, dok njihova očajnička borba prerasta u medijski i politički spektakl…

Dino Mustafić je u „Paviljonu“ okupio impozantnu ekipu, zvezde i „prvu postavu“ jugoslovenskih glumaca i glumica, u kojoj su pored Sokolovića i Jasne Diklić i Rade Šerbedžija, Miralem Zubčević, Branka Petrić, Meto Jovanovski, Kaća Dorić, Vladimir Jurc Lali, Ivo Barišić, Muhamed Bahonjić, Mirjana Karanović, Ermin Bravo…

Glumac koji je član Saveza dramskih umetnika Srbije, Hrvatskog Društva Dramskih Umjetnika, Udruženja glumaca BiH, koji je za svoj rad dobio oko 90 nagrada (šest za životno delo, Zlatnu arenu u Puli, četiri Zlatna lovorova vijenca, Zlatni zub za doprinos smehu u svetu…) i bio proglašen i za Glumca Evrope/Actor of Europa, sarađivao je sa najvećim rediteljima jugoslovenskog filma, Živojinom Pavlovićem, Rajkom Grlićem, Mirzom Idrizovićem…, a njegova monodrama “Cabares Cabarei”, iliti „Životna komedija“ kako je on naziva, za skoro trideset godina imala je blizu 3000 izvođenja po regionu i nekim evropskim zemljama.

Sokolović od početka 90 – tih živi na relaciji Beč – Sarajevo – Beograd, gde je u jednom periodu bio i profesor na Akademiji umetnosti, a u razgovoru za naš list govori o značaju angažmana i poruke filma „Paviljon“, licemerju današnjeg sveta, neohodnosti pobune i proteste protiv sistema u kojem svi živimo…

A kako je istakao odmah na početku, jako ga je obradovala reakcija publike u Herceg Novom, i prezadovoljan je što je ovaj film napravljen i i što ima sreću da ga ljudi gledaju, svoj način i iz svoje stvarnosti.

Koliko Vas je ispunjavalo zadovoljstvom i rad na „Paviljonu“, pošto je Dino Mustafić okupio impozantnu ekipu jugoslovenskih glumaca Vaše generacije?

– To je zaista bio divan osećaj, a i samo snimanje sa ljudima ove dobi je interesantno u smislu realizacije tog posla. Hoću reći, postojala je ta radost da kažemo tekst, i radost da pogodimo ona osećanja koja je Dino tražio od nas. A prvenstveno je tražio da naučimo ovaj tekst Viktora Ivančića (smeh), tako da je bllo vrlo duhovito i tokom samog snimanja filma. Trebalo je da ono što mi jesmo pokažemo u jednoj vrlo interesantnoj priči, i jako smo se zabavljali – bilo je dosta smeha da se usaglasimo kad ko počinje svoj tekst, i ko će kome da drži tekst da pročita dok ovaj drugi glumi.

Ono što je mene privuklo ovom filmu je sam scenario, koji je Dino meni ponudio godinu i nešto dana pre nego što ćemo krenuti u realizaciju. Dao mi je da pročitam, ali da ne govorim nikome, jer nije bilo sigurno da će uspeti da snimi film. I odmah mi je ponudio ulogu Šumahera. Prvi uticaj na mene imao je sam naslov, „Paviljon“, jer su paviljoni postojali u logorima, to su neke zgrade u kojima se nalaze ljudi koji su osuđeni zbog nečega, i ovaj paviljon, o ljudima trećeg doba- penzionerima, izuzetno je simboličan.

Ono što je dimenzija više je što se u tom paviljonu podigne revolucija ljudi koji su bez budućnosti, tako izgleda, što je ironija u ovom vremenu i društvenim sistemima koji su nama jako bliski. To je ono što me uzbuđuje, jer su ti ljudi u pozamašnim godinama ipak odlučili da podignu jednu revoluciju.

Simbolično, to je za mene nešto veličanstveno, zato što je u stvarnosti nešto skoro nemoguće. A to je da se ljudi koji su stari, i pri kraju svog života, odluče da menjaju svet. Ne na bolje, samo na drugačije. Da li to čine zbog toga što su u životu propustili takve situacije, pa ih je ova, neka poslednja mogućnost otvorila kao heroje ovog vremena, i heroje same za sebe. Ili samo nisu mogli dalje da trpe mučenje i poniženje, ja ne znam. Ali, jako je dirljivo sve to, ijako je dirljiv i sam kraj filma.

Šta Vas je najviše oduševilo u liku Šumahera, za koga ste u Herceg Novom, kao i u Sarajevu, dobili višeminutne ovacije publike?

– I kad sam sada u Herceg Novom ponovo gledao film, bio sam presrećan, jer ovaj lik nosi jednu simboliku za sve ljude ovog sveta – Šumaher ima dimenziju više od običnih penzionera – jeste star, jeste sam, jeste ostavljen u tom paviljonu, a on je i u invalidskim kolicima, nepokretan.
Ali, ipak se odluči da učestvuje u toj revoluciji, sa svim datim okolnostima. I ono što je u filmu interesantno jeste da on kao učesnik na kraju te revolucije jedini i preživi, što znači da, poetično rečeno, nikad nije kasno da pokušamo nešto da promenimo u našem životu. Tu je još nešto važno – Šumaher je i kao opomena ljudima da bez obzira na sve okolnosti koje imaju u životu, ako stvarno imaju zrnce osećaja, razuma, dostojanstva, onda molim da menjaju ovaj svet. Ne na bolje, nego na drugačije.

Da li su junaci „Paviljona“ ljudi koji više nemaju šta da izgube u životu, koji su možda već sve i izgubili, i sada imaju želja da makar dostojanstveno odu sa ovog sveta, ili tu, kako nam se čini, postoji dimenzija više?

– Kako sam ja razumeo i tako kako smo snimali, kad se pokrene ta odluka u čoveku da nešto promeni u svom životu i okruženju, taj osećaj koliko ima vremena pred sobom nije važan, jer tek sada počinje to vreme promene koju su pokrenuli, i to njihovo vreme je beskonačno. Nije vreme od starosti do smrti. I ono što film kao i svaka umetnost može da pruži, a to je da to vreme, koliko ga god mi smatrali kratkim vremenom, ili vremenom za nemogiuće stvari, zapravo nema trajanja, ono je beskonačno. To je i lepota ovog filma i tih ljudi. I lepota i naših roditelja, koje možda nismo razumeli na pravi način.

To je na neki način i osuda nas koji smo prebrzo živeli u nekim stvarima i nismo u njima videli revolucionare. Ono što film po meni još donosi to je što mi upoznajemo kako izgledaju ovi domove za stare ako u životu nismo imali priliku za to. Možda je neko od nas odveo svoju majku u dom, oca, tetku, i videli smo kakvi su ti domovi, i videli smo koja je to beda i očaj, i videli smo u ovom vemenu kako se ti ljudi odnose prema njima.

To je svet koji tu živi i umire, a mi povremeno proveravamo je li im dobro, jesu li uzeli lekove, kako provode vreme… Ovaj film ukazuje i na našu licemernost, jer iako znamo gde su naši najbliži i koliko je tamo teško, često prihvatamo tu situaciju, konstatujemo da je to strašno, ali ne pokušavamo bilo šta da promenimo. A mladi smo, snažni smo, i mogli bismo to da uradimo. Mislim da je u tom smislu ovaj film najznačajniji, zato je i tako jak, i deluje na publiku.

Penzioneri u ovom domu ustaju protiv sistema – a to je, kako naglašava film, sistem korupcije, političkih interesa, kapitala, surovosti prema drugima, sistem bezosećajnosti u kojem gotovo niko nema ni potrebu ni želju da bude iskren i dobar. Zbog čega u ovoj priči u revoluciju kreću samo penzioneri?

– Svi smo u nekim paviljonima, i zato ne možemo da reagujemo. I vi ste u svom paviljonu, kao i ja u svom, i možda je vaš individualni paviljon možda malo bogatiji i ima malo više zelenila, pravde ili nekih mogućnost. Ali i vi, i mi svi skupa smo u paviljonu, i možda nas ta podela na tu vrstu, ne na ljudskost nego na stranačke, verske, kapitalističke i ostale paviljone u kojima živimo, ograničavaju da reagujemo . Mi smo impotentni u tim našim paviljonima, i impotentni smo u civilzaciji u kojoj živimo. Pristajemo na njih, nekada smo čak i dobrovoljno u njima, a ovaj film govori da možemo da reagujemo na drugačiji način, i da se pobunimo.

Ovaj film je ineteresantan i po tome što su razlozi zbog kojih ovi penzioneri kreću u revoluciju skoro banalni, ljudima koji nisu u domu i nisu stari, poniženje i maltretiranja na tom nivou dešavaju se trideset puta dnevno, a oni ćute. Ali, penzioneri pokreću čitav svet koji su promašili, to je još jedna dimenzija koju aglašava ovaj film, i zaista sam jako sretan što sam igrao u njemu. Scenario je i napisan u tom dijalogu, u priči koja u sebi ima beskompromisni odnos prema stvarnosti u kojoj se nalazimo.

Ljudi u ovoj pobuni žele, kako kažete, promenu sveta, ne na bolje, nego na drugačije. Da li to znači da ovaj svet i ne može da bude baš mnogo bolji, da je globalno spakovan u nekakve paviljone, što nama na ovim našim prostorima dodatno otežava situacije?

– Ne znam šta znači bolji svet, zato što ne znam šta znači gori, jer nekako iz dana u dan imam osećaj da je situacija sve strašnija i strašnija. Ali, mislim da ovaj svet još uvek ima snage i mogućnosti, barem u penzionerima, kako govori naš film, kao i u mladima, naravno, da bude drugčiji. Jer ako bude drugačije, mislim da će sve biti drugačije, u smislu i na bolje, i lepše, i romantičnije, i tako kako mi želimo.
A sve dok ne želimo drugačije, svet se neće promeniti. I opet polazim od toga da je i Šumaher koga igram u „Paviljonu“ jedini preživo tu revoluciju, što znači da svako od nas može da preživi i da započne neki drugačiji život.

U priči Viktora Ivančića pobunu su poveli najstariji, a kod nas su protiv sistema ustali najmlađi, studenti. Kako doživljavate njihovu pobunu i događaje u Beogradu?

– Živeći jedan takav život kakav žive u Srbiji, studenti su ostarili, i jako je dirljivo sve to što se događa. U tome je lepota vremena u kojem živimo, i lepota ovih mladih ljudi koji su pokrenuli svet. Iz mog ugla, a ja naš život i čitav svet posmatram iz ugla pozorišne predstave i filma, ova studentska pobuna je isto kao kad se napravi jedna veličanstvena pozorišna predstava koja nema potrebu da se proda da bi se gledala, predstava koja ne može da se kupi, i takva kakva jeste mora da se oseća svim srcem, baš tako kako je i napravljena.

Zato i ne razmišljam kako će se ona završiti, nego imam beskrajnu sreću i osećaj optimizma da se pokrenula jedna energija promene, kao i u ovom filmu. Duboko verujem u umetnost kao inspiraciju, i verujem u promenu da će svet biti drugačiji. Imam ogromnu želju da se to dogodi, zato se i bavim predstavama, zato i igram u ovom filmu, jer mislim da će ljudi koji su gledali „Paviljon“ imati osećaj, barem sat – dva, da u nihovim životima i okruženju sve može biti bolje samo ako imaju snagu.