INTERVJU Zoster: Više čeznemo za zagrljajem i toplom riječi, nego akcijama koje dodatno polariziraju društvo

Zoster, Bend iz Mostara će se posle nešto više od osam meseci vratiti pred beogradsku publiku. Obožavaoci će ponovo uživati u njihovim najvećim hitovima kao što su “Volio sam te”, “Budi svoj”, “Američki film” i drugi, ali i pesmama sa još uvek aktuelnog, sjajno prihvaćenog petog studijskog albuma “Najgori”.

Spremaju nove pesme i nastup, ali i osluškuju šta publika širom regiona radi i misli. Pre nego li izađu na binu u Luki Beograd, popričali smo sa frontmenom benda Mariom Knezovićem.

„Najgori“ je album koji se još uvek sluša i vrti, a već radite na novom. Da li vam je teško da se oprostite od prethodnog izdanja ili vas nova inspiracija jednostavno nosi dalje?

Ne opraštmo se od prethodnog izdanja, vrijeme ide, raduju nas novi izazovi i stvaranje novog materijala. Prethodni album je neizostavni dio repertoara i u narednom periodu, tako da ne gledamo šta nam je teško, nego se radujemo onom što dolazi.

Sudeći po pregledima i nekom mom okruženju, deluje da je pesma s poslednjeg albuma „Čovjek zvani činjenica“ izazvala možda i najviše pažnje. Kako ste došli na ideju za nju i šta ste želeli da poručite?

Ko razumije shvatiće, ko ne shvata razumijeće. (smeh). Ono što smo željeli da poručimo je u pjesmi. Pjesma je poruka sama po sebi. Nastala je u intervalima, tražili smo joj prigodno ruho i mislim da smo to u tome uspjeli i zvučno i vizualno.

Kao bend koji promoviše toleranciju i mir, kako vidite trenutnu društvenu klimu u regionu? Da li se osećate kao glas razuma u haosu?

Ne sviđa mi se nabrijana društvena klima u regionu, ne osećam se kao glas razuma i ne bih želeo da nosimo tu odgovornost. Ima puno pametnijih i obrazovanijih ljudi od nas koji mogu na sebe uzeti tu ulogu. A za nas je prevelika je odgovornost da se tako osjećamo, ipak smo mi samo svirači.

Bend je osnovan 2000. godine, a ime Zoster simbolizuje pad imuniteta društva. Kako danas gledate na tu simboliku?

To je samo bila početna točka. Mi smo doživljavali metamorfoze i promjene samim protokom vremena, a danas je to naš usud, ime Zoster nije više smo simbol, nego i naš život.

U Beogradu trenutno traju studentski protesti, a vi ste bend koji je uvek imao puls za društvene promene. Da li pratite šta se dešava i kako vam sve to izgleda iz vaše perspektive?

Mi smo pretežno pasivni posmatrači, rijetko smo bili proaktivni. Vjerovatno je to zato što dolazimo iz društva konflikta u kome više čeznemo za zagrljajem i toplom riječi, nego akcijama koje dodatno polariziraju društvo. Govorili smo i ranije, a to mislimo i sada da dolaze oni koji su bolji od nas. Studenski protesti su znaci da smo u pravu, a mi stojimo sa omladine strane. Drago nam je što su ovi protesti probudili neku novu solidarnost u svim našim bivšim i sadašnjim društvima.

Poznati ste po duhovitim i ironičnim tekstovima. Odakle najviše crpite humor i takav pogled na svet?

Sve što crpimo, crpimo iz života samog.

Mario, pored muzike, aktivni ste i u glumi. Kako balansirate između te dve umetnosti i da li se one međusobno inspirišu?

Nema kolizije između te dve umjetnosti. One se međusobno nadopunjavaju i naravno da mi pomažu u izvjedbi. Muzika je važna za glumu, a i gluma za muziku. Moje pjesme su pisane iz likova, što je dosta srodno pisanju scenarija.

Vaši koncerti su poznati po snažnoj energiji i interakciji sa publikom. Šta publika može da očekuje na predstojećem koncertu u Beogradu?

Publika treba da očekuje od Zostera da bude Zoster. Ništa unapred ne planiramo. Koncerti su živa stvar i njihova jedinstvenost je upravo u tome što se dešavaju u trenutku interakcije. Svjest o prolaznosti čini naše koncerte jedinstvenim. To je ono sto naša publika prepoznaje i iznova im se vraća. U njima živimo ovdje i sada (jer imači smo kada).

Za kraj, ako biste mogli da svirate na bilo kom mestu na svetu, gde bi to bilo i zašto?

Nikad nisam razmišljao o tome. Možda stadion Vembli 1992. godine i koncert koji je održan kao tribute Frediju Merkjuriju, ali za to bi morao biti putnik kroz vrijeme.